Čudo u Milanu

Rubini je od svega pripadalo ponekad dvadeset, ponekad trideset evra koje je držala u nekoj metalnoj kutiji skrivenoj iza točka Salvinine prikolice u kojoj je spavala. Krevet je bio uzak i neudoban. Posteljina uglavnom čista, ali stara i po-cepana i bilo je čudno kada je izlazila iz Salvinine prikolice obučena “kao dama”…
– Čuvaj se tog Barbonija – govorila joj je ponekad, kad malo popije, stara Sal-vina. – Otkad je došao… Prvo, posao je krenuo… Drugo, došli neki novi ljudi od svakud… Treće… Pazi se… Voli on žensko… A izgleda da ne ume da zatraži…
Doduše, Rubina Barbonija nije često viđala ali je uvek na sebi osećala vrelinu njegovog pogleda i odlučila je da posluša Salvinu – držala se podalje… U svakom slučaju, nije osećala na sebi samo Barbo-nijeve poglede već i ostalih muškaraca i pitala se: čemu to, zašto? Za oca i majku nije znala – odgajila ju je baba… Nekako u vreme kada je babi pozlilo i kada je umrla na putu do Doma zdravlja, Rubina je odlučila: otići će u Italiju. Uostalom, to je bilo jedino što je mogla. Bilo je grupa Roma koji su kretali na sever, u Austriju, Nemačku, Dansku, Švedsku, ali su ih, pre ili kasnije, vraćali… Naučila je i tu reč -deportovani…
Izvesno vreme sve je nekako išlo. Ona, Dario i Ekrem vozili su se starim ”fija-tom” po Milanu a taj automobil uvek je bio prepun robe koju su… ukrali… Uz Rubininu pomoć…

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši