906
Ljubavni romani

Posledice strasnog susreta

Marija Marcijano se osećala kao đak prvak, koji treba da izađe pred direktora škole. Znala je da će nadrljati iako nije znala zašto.
Vojno krilo palate San Bernardino bilo je zastrašujuće s visokim plafonom, mozaikom na podu i galerijom De Rubio.
San Bernardinom, poznatim ostrvskim vojvodstvom usred Sredozemnog mora, trenutno je upravljao Armando de Rubio. Ambicioznog, strogog, ali u narodu voljenog Armanda podržavao je mlađi brat Enio, koga su svi obožavali. Enio, kosmopolita i svetski putnik, vodio je računa o privlačenju turista na ostrvo, a Armando je preuzeo kormilo države otkad su im roditelji umrli i za ostrvljane on je bio i ostao -princ.
U galeriji je izložena najnovija Armandova i Eniova slika: njih dvojica, rame uz rame, u punoj ratnoj opremi. Marija ju je posmatrala, potajno se nadajući da braća nisu u palati.
– Poručnik Marcijano? General želi da vas vidi.
Konačno.
Marija je pogledala pretpostavljenog u lice, ali ono ništa nije pokazivalo. Vraćala se s trčanja kad ju je presreo narednik i preneo joj naređenje da odmah ode u palatu. Nije imala vremena da se presvuče. Nije joj bilo prijatno. Više bi volela da je na sebi imala tamnoplave pantalone, belu bluzu i sako, svoju službenu odeču, umesto ove maskirne uniforme i blatnjavih čizama. Možda generalu neće zasmetati njena prljava uniforma, možda će je obavestili o premeštaju u inostranstvo, na šta odavno čeka.

Ipak, strahovala je da je reč o nečemu drugom, jer nije prošlo dovoljno dugo od trenutka kad su je prošlog puta odbili. Osim toga, primetila je da osoblje izbegava da je pogleda u oči… sigurno je nešto drugo.
– Poručnice? – odsečno je ponovio kapetan.
Trepnula je nekoliko puta da se pribere. Nikad joj se nije desilo da viši oficir mora da ponovi naredbu. Ukočeno ga je pratila do velikih vrata, pa do generalovog stola zauzevši vojnički stav. Vrata su se bučno zatvorila za njom.
Uniformisani muškarac koji je sedeo za stolom nije je pogledao. Ćutao je zureći u papire pred sobom. Marija je znala daje to njen dosije iako je pogledom fiksirala zid iza generala. Perifernim vidom ”kačila” je samo generalovu prosedu kosu. Već pedeset godina služio je svojoj zemlji, drugi su u njegovim godinama odavno otišli u penziju, a on je odlučio da ostane u službi do kraja, jer je vojska njegov život.
Marija je to poštovala i razumela, jer je i sama želela nešto slično.
– Poručnice – konačno je izgovorio.
– Da, gospodine – salutirala je.
– Dvadeset sedmog jula posle podne bili ste na službi u kasarni. Da li je to tačno?
Klonula je. Taj datum ostao joj je urezan u pamćenje.
– Mislim da jesam, gospodine – jezikom je ovlažila suve usne.
Tako je, neće biti reći o premeštaju.
– Da li ste po propisu proveli čitavo popodne i veće u kasarni?
Progutala je knedlu. Samo sat vremena. Samo je sat vremena… Ne, ne misli na to! Marija je jedva potisnula sećanje na to misleći na sve prethodne godine u kojima se strogo pridržavala pravila.
Sigurno ju je neko razotkrio.
– Poručnice? – nastavio je general. – Da li ste tog dana napustili kasarnu bez dozvole?
Poslednjih meseci bila je užasno napeta i stalno se pitala da li će njena tadašnja suluda odluka ostaviti posledice. Pošto se ništa nije dešavalo, poverovala je da je uspela da izbegne nevolje.
Izgleda da se prevarila.
– Dvadeset sedmi jul – ponovio je general. – Sećate li se tog posle-podneva, poručnice?
– Nisam bila daleko, nakratko sam napustila kasarnu.
– Bili ste na dužnosti, niste imali dozvolu za izlazak.
Bila je tu, blizu, na plaži ispod litice, i čula bi da su se u bazi oglasile sirene.
– Prošle nedelje bili ste na rutinskom pregledu – general je bacio pogled na dokumenta.
– Da, gospodine – Marija je bila iznenađena promenom teme.
– Ovde je analiza vaše krvi.

Ostatak sadržaja samo za članove.
Uloguj se Pridruži se
Ocjena čitalaca
[Ukupno: 0 Average: 0]