Ljubavni romani

Snovi o ljubavi

Dok je voz jurio prema Londonu, Sandra Četvin je grozničavo razmišljala o svojoj budućnosti.
Detinjstvo je ostalo za njom, kao i škola i rodno mesto Haverhil. /.a nju je počinjao pravi život. Zar to nije divno?
Iz razmišljanja je trgnuo prijatan glas, koji se jedva čuo od buke
voza.
– Izgledate tako srećni, draga moja… Jeste li pošli na odmor?
Bila je to omanja starica koja je sedela preko puta nje. Sandra joj se osmehnu.
– Idem u I-ondon… da radim.
Nije mogla da sakrije svoja osećanja, pa je dodala.
– ‘Iako sam uzbuđena! Znate, to je moje prvo zaposlenje, i to baš posao o kojem sam maštala.
– A kakav je to posao?
– Radiću u jednoj izdavačkoj kući. Kao pripravnik, naravno, ali se nadam da ću uskoro napredovati. Imaću prilike da upoznam mnogo ljudi, uglavnom pisce, nadam se i neke poznate…
Sandra se odjednom uplašila. Počela je da se ponaša detinjasto, a čvrsto je odlučila da se ponaša kao zrela i odrasla osoba.
Ali, starica joj nije zamerila, samo se nasmešila. Lice joj je bilo blagi) i prijatno, a oči su joj imale mladalački sjaj.
Izgledalo je kao da čita misli mlade devojke.
– Pričajte mi o sebi – reče najzad.
– Pa, to i nije neka priča – poče Sandra. – Život u malom mestu kao što je I Iavcrhil nije mnogo interesantan. Ne verujem ni da ste ćuli za to mesto. Imala sam veliku sreću da dobijem stipendiju. Prošle godine sam bila najbolja na završnim ispitima i kao nagradu sam dobila putovanje na festival u Iidinburgu.
Starica je radoznalo posmatrala i klimala glavom.
– To baš lepo zvuči!

– Da, bilo jc zaista divno! Kao da sam bila u nekom drugom svetu…
Sandra jc nastavila uzbuđeno da priča, dok ju jc starica pažljivo
slušala. Pričala jc o tome kako jc u Rdinburgu upoznala Najlsa Atvotera, direktora jedne velike izdavačke kuće. Slučajno se ispostavilo da je on rođak njene profesorke. Kada jc čuo sa koliko oduševljenja ona govori o pisanju i knjigama, obećao joj jc da će pokušati da joj obezbedi posao u njegovoj izdavačkoj kući. Uslov jc bio da završi kurs rada na računam.
– On i njegova žena su se pobrinuli za sve. Već u ponedcljak počinjem da radim – završi Sandra, blistajući od sreće.
Starica joj se ponovo nasmešila.
– Sve to tako lepo zvuči – reče ona, a odmah zatim upita. – Koju vrstu literature najviše volite?
– Oh, čini mi se da nema knjige na svetu koje ne bi mogla da me zainteresuje! Pa, ipak, kad bih morala da se odlučim… volim da čitam o ljudima, gradovima, stranim zemljama… Znate, ja skoro uopšte nisam putovala. A vi?
– Obišla sam skoro čitav svet – reče starica setno.
Devojka ju je zadivljeno pogledala.
– Kako je to divno! Baš vam zavidim! I šta vam se najviše dopalo?
Starica je za trenutak ćutala, a onda je polako progovorila:
– Bilo jc to prilično davno… u planinama u Rkvadoru… Jedno malo mesto… Svega se sedam tako živo. I brežuljaka koji su se gubili u magli, i martovskog zubatog sunca… Skoro čitava dva kilometra smo morali da pešačimo do najbliže farme da se snabdemo mlckom i namirnicama… Jutra su bila sveza i vlaga nam se uvlačila pod kožu.
– Čudim se da vam se baš to najviše dopalo od cclog sveta! Zašto? -upita Sandra.
Staricu kao da trgnušc njene reći i vratišc u stvarnost. Ona odgovori jednostavno.
– Bila sam zaljubljena.
Sada je na Sandru bio red da začuti. Staričine reći je pogodišc u najbolniju tačku. Ona nije bila zaljubljena… Ipak, nadala se da će se i njoj to jednog dana desiti i tog dana će biti najsrećnije stvorenje na svetu. Uostalom, treba imati strpljenja. Zar njeni najsmeliji snovi već nisu počeli da se ostvaruju?

Ostatak sadržaja samo za članove.
Uloguj se Pridruži se
Ocjena čitalaca
[Ukupno: 0 Average: 0]