Pravo vreme

Zamislila je zaprepašćeno lice grofice Gordon, jedne od najbogatijih žena u Londonu, čiju je brakorazvodnu parnicu uspešno okončala pre nekih mesec dana. To jest, uz njenu pomoć grofica je od svog mladog i dobrostojećeg muža izvukla sve što se moglo izvući, i tako postala još bogatija. Dvc ncdcljc posle tog razvoda, Leona je u svom poštanskom sandučctu pronašla pozivnicu za prijem u grofičinoj vili, što je značilo da bi je ta „mumificirana” i dijamantima okićena, blazirana starica veoma rado videla u svom društvu. A na tom prije- mu, na kome se Leona pojavila u svojoj jedinoj večernjoj haljini i sa jedinim brilijantskim naušnicama, istim ovim koje je i večeras nameravala da stavi, grofica se topila od ljubaznosti, ponašala se prema njoj kao prema staroj prijateljici, i čak joj predložila da joj se pridruži na krstarenju afričkom obalom, na koje je nameravala da krene u maju.
„Mojom privatnom jahtom, draga” rekla je. „Biće to malo društvance, samo odabran krug ljudi. Volela bih da krenete i vi. Mladi ste i veseh, dovoljno je samo da vidim taj vaš osmeh i da mi se raspoloženje popravi. A, s dmge strane, vi ste osoba od poverenja, u vas se čovek može pouzdati…”
Osoba od poverenja? Leona je pogledom premeravala svoju spavaću sobu. Na podu se nalazio samo parket bez tepiha, na prozorima nije bilo zavesa. Nije imala čak ni luster, samo mah reflektor na zidu iznad kreveta. A i taj krevet je -strogo gledano – bio jedini pravi komad nameštaja u sobi. Toaletni stočić je zamenjivala široka belo obojena daska postavljena na radijator, uz koju je bflo prislonjeno ogledalo. Nije imala stolicu, ah je zato velika plastična kanta od boje kojom su moleri krečfli zidove bfla sasvim udobna da na njoj sedi desetak minuta, koliko joj je bflo potrebno vremena da se našminka i očešlja. Za neko duže sedenje ionako nije imala vremena. Vcšahcc sa onih nekoliko elegantnih kostima i strogih haljina koje je oblačila za posao, visfle su okačene o šipku od radijatora, i prekrivene najlonima. Ostatak odeće stajao je u kartonskim kutijama.
Nije imala ni jednu sliku na zidu, ni jednu saksiju sa cvcćcm. Jedino cve- će koje je ulazilo u njen improvizovani stan bflo je ono koje je donosio Džck. Nasmešila se. Džck je uvek donosio cveće, nije spadao u one muškarce koji smatraju da je za to potreban neki poseban povod. Nikada još nije ušao u njen stan a da, ako ništa drugo, ne donese barem buketić ljubičica kupljen usput, od nekog uhčnog prodavca.
Leona je stavila jednu brflijantsku naušnicu u uvo, a drugu za trenutak zadržala na dlanu, i zagledala se u nju. Kad joj je, onog dana kada je diplomirala, diskretno i bez ikakve pompe ćušnuo u ruke malu kutijicu za nakit i kada ju je otvorila, samo je nemo odmahnula glavom i spustfla je na sto, stavljajući mu do znanja da takav poklon ne može da primi. Naušnice su bfle male, izrađene u obliku cvetova i sasvim jednostavne, ah starinske, i svakako su pripadale porodičnom nakitu porodice Harel.