Neispisani stih

– Otvoreno je! – uzviknula je Marsa Heris. začuvši da se oglasilo zvono sa ulaznih vrata njenog stana.
Za trenutak je zastala sa presađivanjem oveća, i uprla pogled ka vratima. u iščekivanju da vidi ko će se pojaviti na njima. Licem joj se razlio osrach. kada je otkrila da u predsoblje ulaze Sali Bordcn. njena prva komšinica. kao i Son Grecki, Salin momak.
– 0. zdravo, deco! – veselo ih je pozdravila, uspravila se i odmah skinula sa ruku gumene rukavice, umrljane zemljom iz saksija. – Baš sam htela da kuvam kafu! Pravićete mi društvo, zar ne?
– Zbog čega i dalje držiš otključana vrata. Marsa? – ukorila ju je Sali brižno. – Nepotrebno rizikiyeš da budeš napadnuta ili opljačkana. Ovo je Boston. Amerika. Stopa kriminala je visoka. Kada ćeš to da shvatiš i da preuzraeš potrebne mere opreza?
– šta može da mi se desi. Sali? Živimo u zgradi sa dobrim obezbeđe-njem. U predvorju je vratar, na ulazu su postavljene sigurnosne kamere. Uostalom, ko će mene da napadne? I zbog čega?
– Nadam se da nikada nećeš platiti ceh tome što si nepopravljivi idealista. što veruješ ljudima i ostaješ dosledna mišljenju da su svi dobri, samo im treba pružiti šansu – Sali je prišla Marši i nežno je zagrlila. – Mnogo te volim. Marša – dirljivo joj je poverila. – Ne bih podnela da ti se nešto dogodi. Zato te uvek iznova opominjem da zaključavaš bar vrata svog stana, ako ništa drugo. I prestani da šona i mene zoveš decom! Za ime boga! Ti imaš samo trideset i četri godine, tako da nas dvoje nikako ne možemo da ti budemo deca! Da te podsetim. ja imam dvadeset i dve godine, a Son dvadeset i pet!
– Dobro, ja vam samo tako tepam, šta ste odlučili, hoćete li da pijete kafu sa mnom ili ne?
– Mi… – Sali je započela, a onda duboko uzdahnula. – Son i ja smo došli da razgovaramo sa tobom. Marša. Da ozbiljno razgovaramo – do punila se. – To će potrajati, tako da možda i ne bi bilo loše da skuvaš kafu.