Roj je uzeo bocu rashlađenog vina iz frižidera i stavio je na sto. Njegova devojka Vitni je sedela i čekala ga. Upravo su završili sa večerom, koju je ona spremala za njih dvoje, nadajući se da će to veče biti „specijalno”.
Posmatrala ga je kako uzima otvarač i spretno vadi čep iz boce. Njegove snažne, muževne ruke oduvek su izazivale divljenje u njoj. Tako je bilo i sada. Mada, večera nije prošla baš kako ju je ona zamislila, ipak, bio je dovoljan samo jedan pogled na njegove ruke i njegovo prelepo telo da joj se raspoloženje i želja za njim povrate.
- Da, i to nije sve – nastavio je da govori Roj. – Moja draga koleginica je počela da zavodi našeg šefa.
- Koliko Mičel Hofman ima godina? – zapitala ga je Vitni iznenađena tom izjavom.
- Mislim da ima četrdeset i sedam. Znači da je stariji od nje sedamnaest godina. Ali, zar je to važno? – ironično ju je zapitao. -Važno je da ima milione dolara više nego godina, da je razveden i da solidno izgleda – dodao je.
- Šta je uradila Klara kada si stekao utisak da želi da ga zavede? -interesovala se Vitni.
- Čitav dan je obletela oko njega – bilo mu je mrsko i naporno da joj ispriča sve detalje. – Mislim da želi po svaku cenu da zadrži taj posao i da sada ne bira sredstva – rekao je, a potom sipao vino u njihove čaše.
- Ima li nešto kod nje što ti se dopada? – zapitala ge je Vitni iznenađena tolikom netrpeljivošću koju je Roj pokazivao prema svojoj koleginici.
- Mislim da nema. Loš je saradnik. Užasno se oblači, nimalo nije ženstvena. Šta više, podseća me na vaspitačice u strogim, ženskim internatima sa početka dvadesetog veka – zastao je i zamislio se. –