Kako sam preživela raskid nakon 12 godina veze!

U nastavku pročitajte ispovest žene koja je od duge harmonične veze došla do statusa singl devojke i šta je iz toga naučila

Svaki raskid boli, a naročito je teško kada par raskine dugu naizgled harmoničnu vezu.

Puno zajedničkih trenutaka, emocija i uspomena, sve to „proganja“ i ženu i muškarca, naročito ako je ljubav bila velika.

Jedna devojka Ana T podelila je svoje iskustvo nakon raskida veze koja je trajala punih 12 godina. Ona je svog momka upoznala kada je imala 18 godina, te su zajedno prošli kroz period studiranja, zajedno učili, izlazili, stekli nove prijatelje, započeli zajednički život, pronašli posao. A onda, desio se neočekivani kraj!

Sve je bilo harmonično, kompatibilno, toliko su bili jednaki u sličnostima te tolerantni u različitostima da je svima bilo jasno da je riječ o velikoj ljubavi.

„Međutim, kada smo završili faktultete, zaposlili se, započeli zajednički život, doduše kao podstanari (ali ko ne počne tako?) naši prijatelji i porodica su najavljivali i iščekivali svadbena zvona koja su se podrazumevala, mi sami više kao da nismo bili sigurni. Darko i ja smo se polako počeli da se udaljavamo jedno od drugoga. Pojavili su se drugi prioriteti. Razvilo se drugačije razumevanje stvari koje su nam važne, odnosno kako smo smo predstavljali naše živote. Nije nam bilo lako. Nije baš jednostavno prekinuti 12 godina veze, ali dođeš do tačke kada moraš prekinuti, čak i ako se još volite, bar na neki način. Razgovarali smo, slušali i tražili kompromise. Na kraju smo shvatili da moramo popustiti. I odjednom, po prvi puta u mom životu – nije više bilo „mi“. Bila sam samo „ja“. Ja koja moram svim rođacima i prijateljima da objasnim šta se dogodilo (a nema se što objasniti) i ja koja moram smisliti šta dalje.“

Put od „mi“ do „ja“

„Zadržala sam zajednički stan i većinu nameštaja. Na prvi pogled je to sigurno najpraktičnije i najjeftinije rešenje, ali ne i najpametnije. Oko mene je još uvek bilo jako puno „nas“, naših zajedničkih stvari što je podrazumevalo i puno zajedničkih uspomena“. Dok sam se istovremeno pitala šta zapravo želim, sad kad ne treba više da pravim kompromise, budem obazriva prema drugome i pravim zajedničke planove. Bio je to još uvek „naš“ sto za kojim smo jeli i „naša“ plava sofa na kojoj smo ležali gledajući televiziju.“ „Međutim, nije mi trebalo puno da shvatim da plavu sofu zapravo nikada nisam podnosila (bio je to kompromis – želela sam crvenu, on sivu, složili smo se da bude plava). Ali, ipak mi je trebalo puno vremena da odlučim kupiti belu sofu – koja mi je bila lepa, ali mi se tada činila nepraktičnom. Napravila sam „stilsku knjigu“ u koju sam zalepila izrezane autfite iz raznih časopisa, a kako bih dobila osećaj koju odeću želim da nosim i koja boja zida mi se sviđa – sada kad nema druge osobe da odlučuje sa mnom.“

Počela sam da živim unazad

„Nisam bila žena slomljenog srca, ali u mom je životu nastala neverovatna praznina. Dok sam se trudila od polovine (para) napravim celinu, u mom krugu prijatelja počela je faza ozbiljne ljubavi, venčanja/zajedničkog života-dolaska dece. Dok su moje prijateljice pričale o tome kako su konačno pronašle muškarca svog života, ja sam imala osjećaj da živim prema nazad. Sva iskustva koja se obično sakupe u dvadesetima – divlji studentski život, ljubavni jadi, biti solo, avanture – sve sam to propustila. Oko mene su svi bili spremni da se skuće i smire. A ja sam prvi put mislila o tome kako je to spavati s drugim muškarcem. Naravno da mi u tridesetima glasno otkucava biološki sat. Samospoznaja je dobra i lepa, ali bilo bi bolje da nisam toliko čekala. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da zapravo nije reč o mom biološkom satu, nego o satu muškaraca koje sam poznavala. I mojih prijateljica. I mojih roditelja – koji su toliko želeli biti baka i deka.“

Možda nije uvek bilo pametno, ali je bilo potrebno

„U fazi koja je usledila bilo je puno otpora. Kao da nije bilo dovoljno što sam izišla iz naizgled savršene veze. Dala sam otkaz i na svom sigurnom poslu. Dogodio se i seks za jednu noć. Počela sam sama da putujem. Od skromne i pouzdane devojke postala sam preko noći žena čiji životni stil i ponašanje ne idu više u komodu sa stvarima koje sam tamo spremala 30-ak godina. A okolina – uglavnom zbog dobrih namera, često zbog bespomoćnosti , a ponekad i zbog sopstvene udobnosti – stalno je pokušava da uepša staru komodu. Trebalo mi je puno snage da pronađem svoj put. Sama nisam znala šta želim. Postojala je jednostavno snažna želja za slobodom i samoodređenjem. Prepustila sam se tome. Donosila sam odluke od kojih su me odvraćali. Bila sam nerazumna. Davala sam si za pravo da mogu da pravim greške. Čak i kad su muškarci u pitanju.

Sama sam, ali nisam usamljena

„Danas imam 37 godina i – nakon dve kraće veze – još uvek sam solo. Većinu propuštenih iskustava sam nadoknadila. Sada znam koga ću zamoliti da mi donese supu kad budem bolesna ležala u krevetu. Koji donji veš ću nositi kad ga niko ne vidi. Da ne želim vezu u kojoj volim čoveka, ali nisam zaljubljena.“ „Želim li opet muškarca uz sebe? Da. Jako. Ali ne pod svaku cenu. Zato jer znam ko sam, što mi je važno i kako želim da živim. Zato jer znam na koje kompromise sam spremna, a na koje nisam. I zato jer još nisam srela muškarca za kojeg bih opet bila spremna pristati na plavu sofu dok mi se sviđa crvena“.

Izvor: Miss.24.sata.hr

Ocjena čitalaca
[Ukupno: 0 Average: 0]