Diana Palmer – Žena anđeoskog lika

Nikolas Stefanos provuče nekoliko puta češalj kroz gustu prosedu kosu, a
onda, uz zadovoljni osmeh na usnama, izvadi violinu iz futrole… I ne pogledavši
da proveri da li ga kćerka prati, pošao je niz hodnik, zatim kružnim stepeništem,
koje je vodilo gore na pozornicu.
Dva sata kasnije Aleksandra je sklonila ruke s dirki i udahnula duboko pre
nego što je zasvirala finale Bahove svite. Srela se s očevim pogledom, videla da
joj je klimnuo glavom i odlučno spustila ruke na klavijaturu. Bila je svesna da je
večeras svirala bolje nego ikada. Nikolas je bio u fantastičnoj formi i njegova
izvođačka savršenost ponela je i njegovu kćerku u neslućene visine, visine koje
su stremile apsolutnom savršenstvu i potpunoj harmoniji.
Nikolas je inače bio hladan čovek, jer je sve svoje emocije čuvao za svoju
muziku i publiku. Njega kao da nije zanimalo hoće li pridobiti ljubav, pa čak ni
simpatije svoje kćeri, ali je njegov genije od nje zahtevao maksimalno poštovanje
i divljenje.
U savršenom jedinstvu i skladu sviranja stigli su do kreščenda koji je
označavao kulminaciju koncerta. Aleksandra je svirala sa sigurnošću i snagom
koje su bile u potpunoj nesrazmeri s njenom krhkom figurom. Trijumfalni finale
prolomio se prepunom salom. Nastao je prvo tajac a onda buran aplauz, praćen
oduševljenim klicanjem i povicima. Kao po komandi, cela sala se digla na noge i
snažnim pljeskanjem pozdravila dvoje vrsnih umetnika.
Aleksandra i Nikolas su se klanjali i klanjali. A onda je Nikolas uzeo njenu
ruku, gest koji ona nikada neće zaboraviti, i prineo je svojim usnama.
Aleksandrine oči ispuniše se suzama, jer je u tom trenutku na očevom licu
pročitala ponos. Gracioznim naklonom ona mu je odala poštovanje i počast dok
je publika oduševljeno klicala. Ta noć i taj koncert živeće godinama u sećanjima
svih koji su imali tu privilegiju da mu prisustvuju!