Preplanula, sveza i nasmejana, Prisila Darling je ušla u kancelariju svoje sekretarice, Doris Sojer, i još sa vrata joj uputila euforični pozdrav.
– Hej, Doris! Dobro jutro! Tako je prijatno videti tvoje lice posle dve duge nedelje odsustvovanja! Kako si? O, kada samo budeš videla šta sam ti donela sa odmora!
Sagla se, poljubila sekretaricu u obraz i ugurala joj kesu u ruke -Nedostajala si mi… – poverila joj je nežno. – Znam da ja tebi nisam -nadovezala se pomirljivo. – Nisam, je li?
Doris Sojer, sredovečna i pedantna žena ozbiljnog lica, je rezignirano uzdahnula i učinila napor da se osmehne. – Kako si se provela na odmoru, Prisila?
– O, bio je to nezaboravan odmor! Antili su čarobni, pravi su raj! Priroda je raskošna, more je predivne tirkizne boje, vegetacija je tropska i neverovatno bujna, hibiskusi i orhideje cvetaju na sve strane. A tek ptice šarenog perja! Evo, donela sam fotografije…
Izručila je na sto nekoliko foto-albuma, ali ih Doris Sojer nije ni pogledala. Prisila je tek tada uočila da se njena sekretarica ponaša uzdr-
žano i čudno, sa izvesnom dozom nelagodnosti.
– Nešto se desilo… – izustila je uplašeno i spustila se u prvu slobodnu fotelju.
-Jeste… – potvrdilaje sekretarica, uz duboki uzdali. – Svi su živi i zdravi, nemoj da misliš da je to u pitanju.
– Ali, šta jeste? – izustila je Prisila, kojoj se grlo steglo od nelagodnog iščekivanja da čuje lošu vest.
Doris Sojer je odložila u stranu kesu sa donetim joj poklonima, prikupila na gomilu rasute foto-albume, i tek tada pogledala u svoju šefovicu, ni ne sluteći kako nivo napetosti u njoj raste frapantnom brzinom. -Ukrali su Ameliju.
Potpuno šokirana, Prisila je širom otvorila usta, odbijajući da poveruje u ono stoje čula. – Ali… Ali… Ta ogrlica je čuvana bolje od predsednika države! Kako je neko mogao da je ukrade?! I, uostalom, koje to učinio?!
– Dozvoli mi da ti nešto predložim – uvek pribrana i racionalna, Doris Sojer je ustala od stola i preuzela iz Prisilinih ruku sve njene stvari. -Hajdemo u tvoju kancelariju. Sedi za svoj sto, raskomoti se, a ja ću ti doneti kafu. Tada ću ti reći sve što znam o tom slučaju.
Više mehanički nego voljno, Prisila je poslušala sekretaričin savet. Otišla je u svoju luksuzno opremljenu kancelariju sa predivnim pogledom na jezgro Menhetna, skinula jaknu i tromo se sručila u fotelju za radnim stolom. Doris Sojer je odložila njene stvari na kraj stola i požurila da donese kafu.
– Odmah dolazim… – dobacila joj je preko ramena.
Kada se, kroz nekoliko minuta, vratila sa dve šolje sveže skuvane kafe u ruci, zatekla je Prisilu kako, povraćena iz šoka, nervozno seta pored prozora.
– Da čujem… Kada se to dogodilo? – nervozno je zatražila hitan odgovor.
– Dva dana po tvom odlasku na put – poverila joj je sekretarica turobnim glasom, spuštajući šolje na sto.
– Sedi, molim te…
– Ne mogu da sednem! – prasnu-la je. – Zašto mi, do đavola, niste javili šta se dogodilo?!
– Bila je to zajednička odluka tvoga oca i mene. Znali smo da bi se odmah vratila u Njujork. A odmor ti je bio preko potreban. Lepo izgledaš… – uputila joj je iskreni kompliment, a na njenom poslovično strogom licu se ukazao osmeh. – Vidi se da su ti Antili prijali.
– Trebalo je da mi javite šta se dogodilo! – Prisila je insistirala na tome.
– Mislila sam daje svima jasno kakvu vrednost Amelija ima za mene -dodala je tiše.