Džeri Tobin prebroja ljude koji su izašli iz aviona i automobile koji su bili parkirani pred zgradom aerodroma. Dvanaeest ljudi, četiri automobila… Znači, mogla bi i ona nešto da zaradi. Vožnja do privatnog aerodroma je uvek predstavljala rizik, ali posao je u poslepodnevnim časovima u Limingtonu išao tako loše da je to bila jedina šansa da nađe mušteriju. Neveselo je gledala kako ljudi, svi u sivim poslovnim odelima sa akt-tašnama u ruci, staju u red ispred kola i jedan po jedan ulaze u njih.
Već je htela da se okrene i vrati u grad, kad se na izlazu pojavi još jedan čovek. Bio je drugačiji od ostalih. Bio je mlad, visok, dobro građen, obučen u elegantno drap odelo, kakvo se moglo kupiti u najboljim buticima. Košulja je bila tamno-smeda, a kravata za nijansu svetlija. Zapazila je da mu je kosa tamna, a lice preplanulo, iako nije mogla jasno da vidi crte njegovog lica.
Mora da je maneken, pomisli Džeri, pitajući se šta li jedan maneken traži u Limingtonu, nevelikom gradu u Nju Džersiju. Sigurno nije došao da se slika u fabrici mašina, najznačajnijoj limingtonskoj instituciji.
Dok ga je po smatrala kako silazi stepenicama čovek je stavio tamne naočare. Za trenutak se pokolebala. Pre će biti da je u pitanju neka poznata ličnost koja putuje inkognito. Možda filmska zvezda, vrsni kockar ili neko koga juri policija?
Način na koji je stajao na vrhu stepenica i gledao oko sebe nije isključivao ni takvu mogućnost. Ili je samo voleo da s visine posmatra svet oko sebe. Kada je konačno sve dobro osmotrio sišao je i pošao prema izlazu.
