Vera Hristidis je skočila iz sedla, pa je pomilovala grivu smeđeg konja. Bila je srećna kad jaše, a pogled sa staze na more bio je veličanstven. Slani vazduh mešao se sa svežim vazduhom s brda.
To je bio jedan od brojnih razloga zašto je volela miran život u manastiru.
Uzela je crnu maramu, skupila je dugu kosu i pokrila glavu.
-Hajde, Finease – rekla je konju vodeći ga u štalu. Skinula je sedlo i vratila životinju u boks, pa je izašla na sunce.
Iako je na ulasku u manastir trebalo da oseća najjaču vezu s Bogom, ipak je to bilo kad je išla na jahanje. I to se računa, pomislila je.
Polako se uputila prema glavnoj manastirskoj zgradi. Uskoro će servirati večeru. Osetila je glad. Zastala je kod baštenskog zida, pa je ušla kroz malu kapiju ugledavši zreli paradajz.
-Izvinite…
Vera se ukočila. Taj mračni glas poremetio je njen mir. U selu je često imala posla s muškarcima, ali oni su prava retkost u manastiru.
Uspaničila se. Da li će on u njoj videti… čudovište? Hoće li mu na licu biti zgrožen izraz? Ipak, Bog ne brine o spoljašnjem izgledu, baš kao ni ona.
Trenutak poput ovog treba da je podseti na to da je taština greh. A s taštinom se oduvek bezuspešno borila i zato ni posle svih ovih godina nije postala monahinja.
-Mogu li vam pomoći? – znala je da sad može da vidi njeno lice sa svim ožiljcima, koji su naružili njeno nekad savršeno lice.
Pošto joj je sunce išlo u oči, nije mogla da razazna strančevo lice, pa nije videla kako reaguje na njene ožiljke. Ali primetila je da je visok i da ima kvalitetno odelo na sebi. On nije iz ovog mesta i izgledao je kao da pripada svetu, kojem je i sama nekad pripadala.
Podsetio ju je na svetlucave balske dvorane, na gudačke kvartete i princa, za kog je trebalo da se uda. Da je život bio drugačiji…
Ukradena lepota
