Pažnju Ovena Sajmonsa privukla su deca. Uz veliku galamu deca su pokušavala da uhvate živinu, koja je prilično dobro uspevala da umakne. Tome je do-prineo i teren, moralo se priznati. Malo dvorište za živinu bilo je blatnjavo, baš kao i deca, koja su cičala od sreće. Padalo se, klizalo i ponovo ustajalo. Deca su sva bila prekrivena blatom, ali kao da im je upravo to najviše prijalo. Oven je pokušavao da utvrdi koliko je deča-ka, a koliko devojčica, ali to je u ovom času bilo nemoguće. Jedino se razlikovala devojka koja je bila nešto starija od ostalih. I pored blata po ćelom telu nije mogao da ne primeti lepo oblikovane grudi, bokove i duge noge. To mora da je devojka koja pomaže gospođi Olford oko dece, pomislio je. A on je tu bio da pronađe svoju kćerku.
Pa, koja je njegova kćerka od tolike dece, upitao se. Ma koliko uživao u prizoru igre u blatu, nije video nijedno dete koje bi moglo biti Penelopi. Jer, znao je i to da njegova kćerka ima poremećaj od dana kad su joj majka i očuh poginuli. Penelopi se od tada povukla u sebe i nije progovorila ni jednu reč. Takvom detetu sigurno ne prija igra u blatnjavom dvorištu za živinu…
Tada primeti kako je devojka prišla devojčici koju do tada nije ni primetio. Mogla je imati oko četiri godine i stajala je po strani. Svojim ručicama čvrsto je držala ogromnog šarplaninca gotovo u zagrljaju i nemo posmatrala prizor pred sobom. Devojka joj je nešto rekla, ah je devojčica samo zatresla glavom i još više se privila uz psa. Bila je jedino čisto i uredno dete u gomili. Da li bi to mogla da bude Penelopi?
Devojčica je odjednom podigla pogled i pogledala pravo u njega. Nije bila blizu, ali je Oven osetio kako mu se grlo steže od pogleda tih očiju. Bile su to njegove oči! Imala je srebrne oči baš kao on. Bože, to je njegovo dete! Penelopi…
Bez razmišljanja se uputio u tom pravcu.
Čarli Olford spazila je da Peni gleda mimo nje i brzo se okrenula. Visok muškarac išao je prema njima. 0, ne, pomislila je. Ne može biti. Ipak, videv-ši čoveka malo bolje nije imala sumnji. Zašto baš sada, upitala se nemoćno. Spustila je pogled, a onda pogledala u ostalu decu. Nisu se videla od blata, baš kao i ona. Nije bilo tog kamena iza kojeg bi se mogla sakriti zajedno sa šestoro blatnjave dece! Ah, glavu gore, devojko moja, rekla je u sebi.
