Jedino je bar bio otvoren za ostale posetioce, i to od sedam uveče do ponoći.
Patricija je duboko uzdahnula gledajući papiriće pod svojim nogama. Osetila je grižu savesti kad je shvatila koliko je dobar osećaj konačno pustiti sebi na volju. Samo ovaj put, u ovom dragocenom trenutku, nije želela da se uzdržava… nije htela usiljeno da se osmehuje niti da pazi na svaku reč, dok je u sebi proklinjala sudbinu. Želela je da bude normalna osoba…
Rezignirano je uzela tašnu.
Ovde je dovoljno daleko od kuće, niko je neće prepoznati. Zato se vozila sat vremena: da pronađe mimo mesto, gde će potražiti prave poslednje reći. Ali još nije bila spremna da se suoči s realnošću, da prihvati razumevanje ili da podnese upitne poglede. Zurila je u Macdonald Hali Samo jedno piće, pa će se vratiti i biće spremna za sledeći dan.
Popravila je ruž na usnama. Crvena zapravo nije njena boja, ovaj ruž dobila je uz magazin, koji je kupila. Obično se nije napadno šminkala.
Jedva je prepoznala sebe u ogledalu, ali to je baš dobro! Oklevala je trenutak. Ipak će noćas hrabro na sebi imati ovu boju i biće neko drugi! Neće biti Patricija Rajt, kukavica. Htela je da bar nakratko zaboravi bol i stalno ponižavanje u protekle tri godine.
Da se ne bi predomislila, izašla je iz automobila u prohladnu noć. Dugo nije išla na žurke, ali tešilo ju je to što je prikladno odevena. Na sebi je imala crnu, kratku haljinu bez bretela.
Vratar ju je pozdravio i poveo do dvokrilnih vrata, iznad kojih je pisalo „Bar” Patricija se nije osećala prijatno.
