Mandy bi bila najradije rekla Gregu da je ne prati na aerodrom, ali nije imala snage za to. Nije voljela rastanke. Čini se da ni Gregu oni nisu bili dragi, samo on je imao neka drugačija razmišljanja od njezinih. Rekao joj je nešto što ju je čak i uzrujalo:
-Ne znam zašto na mene ovaj tvoj odlazak djeluje tako uznemirujuće. Čak se i bojim.
-Čega, pobogu?
-Svega. Bojim se da bi se nešto moglo dogoditi što bi nas čak moglo i rastaviti.
-Lud si! Koja bi to sila bila koja bi tako nešto mogla učiniti? Stvar je u nama samima, a ne i onima oko nas. Uostalom, pa ti znaš kamo idem, kome idem i zašto to činim. Tetino okruženje sigurno nije premlado. Koga uopće ondje mogu sresti?
-Tebe je lako uočiti. Privlačiš pažnju ma gdje da se pojaviš. Ovakva plavuša ipak nije česta u Španjolskoj.
-Dragi moj, ti kako da zaboravljaš da su mnoge žene danas plavuše. Hvala Bogu, boja je mnoge učinila baš takvima.
I samo što je Greg htio joj proturiječiti, čuli su poziv za ulazak u avion:
Mole se putnici za Barcelonu da krenu prema izlazu pet
Na brzinu su se poljubili i Mandy je stala u red kako bi krenula prema tom izlazu. Samo se jednom okrenula da vidi je li Greg još stoji, ali nije ga više bilo ondje.
