Kada su sele za unapred rezervisani sto u popularnom Švarcu. Robcrta i Dcbora su se pomalo oscćalc kao zavcrcnici.
Da Anđela nije najavila da danas zbog posete nekih prijatelja iz Toronta neće moći da im se, kao i svake ncdclje, pridruži na zajedničkom ručku, ne bi im palo na pamet da izaberu baš ovaj restoran, nadaleko poznat po dimljenim specijalitetima. Razlog tome bio je taj stoje njihova prijateljica bila zakleti vegetarijanac, pa je ovo bilo jedno od onih mesta koja su se kod nje nalazila u vrhu „crne liste“.
Kao i većini posetilaca koji su tu došli prevashodno zbog ukusnih obroka, ni njima dvema nije nimalo smetala neugledna unutrašnjost restorana, koja je prilično podsećala na neku malo bolju radničku krčmu iz predgrađa Detroita ili Čikaga.
Stolovi od običnog drveta, neonsko osvetljenje i upadljivi ventilatori na plafonu bili su sasvim sporedni ljubiteljima ukusnih specijaliteta od mesa, zbog čega je restoran bio prepun i danju i noću.
Znajući to, njih dve su se na vreme pobrinule za rezervaciju mesta i to sa spoljne strane, na prostranoj terasi, kako bi mogle da na miru ćaskaju, neometane bukom stalnog otvaranja ulaznih vrata i užurbanog promicanja konobara po sali.
– Kad bi Anđela znala gdc se nalazimo, ne hi nas danima ostavljala na miru, deleći nam lekcije o pogubnom uticaju hrane životinjskog porekla na sve telesne i moždane funkcije organi/ma – primetila je Roberta, zalivši dugim gutljajem burbona ukusni obrok, čije je ostatke na tanjim čežnjivo gledala, ali je bila suviše sita da bi uspela da proguta još jedan jedini zalogaj.
– Što se mene tiče, nisam primetila da mi je ova, navodno, štetna navika ugrozila bilo koju od vitalnih telesnih funkcija -uzvratila je Dcbora, s užitkom povukavši dim iz cigarete.
– Ako sc to odnosi na tvoje telesne potrebe i želje, ne sumnjam da su ti one u savršenom redu, sudeći bar prema tvojoj navici da nikada ne raskidaš jednu vezu, dok ne započneš drugu koja, razume se, obećava još veća uzbuđenja.
– Uh, kako niko ne može da me razume?!! – tobože sc vajkala njena prijateljica. – Ne radi sc, draga, ni o kakvoj nezajažljivosti, već slučajnom sticaju srećnih okolnosti da je svaki sledeći dasa bio zanimljiviji od onog prethodnog. Bila bih poslednji mazohista kada bih istrajavala na nekoj vezi samo zato što neko smatra da je devojka koja često raskida veze nepouzdana i neozbiljna i da ne zna šta hoće. Baš zato što znam šta hoću, nemam nameru da se mirim sa svim i svačim, makar ih promenila ne znam koliko – bila je kategorična Debora.
– Ma, samo sam se šalila. I ja mislim da je besmisleno na silu produžavati neku vezu. ma šta ko o njoj sa strane mislio, ako nam je srce već odlutalo na drugu stranu. Iza te navodne ozbiljnosti i emotivne postojanosti, najčešće se krije strah da sebi, a i drugome, pošteno priznamo da naša osećanja nisu tako jaka kao na početku veze, iako nam sc činilo da će ona trajati večno. Glupo je sebe krivili zbog onoga što je priroda sama regulisala, nevezano za našu volju.
– Hoćeš reći da se sve odvija po zakonu „prirodne selekcije“? – našalila se Debora.
