Bila je spremna da, stigavši pred kuću sudije Rejnolda, zvoni do iznemoglosti, međutim, već nakon prvog zvona se čuo glas sa interfona.
-Da?
-Gospodine Rejnold, ja sam Džez Tejlor! Volela bih da razgovaram sa vama, ako je moguće! – neustrašivo je zatražila.
Mislila je da je potpuno spremna za susret sa tim čovekom, koji je u svakom smislu bio nesvakidašnji, ipak, osetila je blagu nelagodnost kada je dobila signal da otvori kapiju.
Džez nije imala predrasuda prema ljudima, bila je vaspitana tako da je sve doživljavala kao svoje srodnike, ali joj taj pozitivan stav nije bio od naročite pomoći, dok je hodala stazom prema ulaznim vratima kuće. Kao nikada pre, ispunio ju je osećaj strepnje i neizvesnosti, zbog čega je snažno osuđivala sebe.
Preterujem, pokušavala je da sugeriše sebi, kao da bi taj čovek mogao da mi naudi, ili da me dovede u nezgodnu situaciju. On je sudija, uostalom! Čovek od pravde i zakona! U tom smislu, mogla je da računa na njegovo uljudno i razumno ponašanje. Jer, on je svakodnevno donosio presude onima, koji nisu bili uljudni i razumni.
Nešto ju je navelo da popravi frizuru, što inače nikada nije činila. Ona je namerno nosila jednostavnu frizuru, da ne bi bila komplikovana za održavanje, i da ne bi lako gubila formu.
Podigla je ruku u namiri da pokuca na vrata. Neko ih je, upravo tada, otvorio sa unutrašnje strane.
Muškarac, koga je Džez ugledala, bio je, bez sumnje, sudija Rejnold. Odgovarao je fizičkom opisu, koga joj je Džad poverila, međutim, nije delovao ni strogo, ni namršteno, ni nepristupačno.
Naprotiv, oko usana mu je lebdeo osmeh, a u očima mu se čitao izazov.
-Znao sam da ću vas ponovo videti! – odmah joj je stavio do znanja da njeno uskakanje u dvorište nije proteklo u tajnosti. – Samo zbog toga nisam jutros reagovao. A zaslužili ste da budete saslušani, svakako. Zbog ispoljene hrabrosti i dovitljivosti.
Džez se mogla zakleti da se zarumenela, iako joj to nije bilo svojstveno.
