Ja (42, žensko) nikada nisam mislila da ću ovo napisati, ali evo me.
Postala sam udovica sa 25 godina, sa četvoro gladnih usta koje sam morala da nahranim. Moj muž Tom je iznenada poginuo na poslu. Bez upozorenja, bez oproštaja – samo se jedan policajac pojavio na vratima jednog utorka popodne dok su nam deca (7, 5, 3 godine i beba od 18 meseci) spavala. Osiguranje je jedva pokrilo sahranu, a Tomova firma je mesecima osporavala pravo na odštetu.
Očajna, otišla sam kod svoje majke, ali njen dečko je rekao da ćemo im „uništiti život“. I dalje se sećam kako sam stajala na njihovom prilazu, najstarije dete je držalo bebu, a dvoje srednje dece se držalo za moje noge. Mama je stajala tiho iza Rika (dečka s kojim je bila tek 8 meseci) dok me je on držao lekciju o „lošem finansijskom planiranju“ i govorio kako su „konačno počeli da uživaju u životu“. Kada sam počela da plačem, rekao je:
„Ovo tvoje emotivno manipulisanje neće upaliti.“
Mama me je nazvala sutradan i rekla da će „razgovarati s Rikom“ i videti da li bismo mogli da ostanemo „samo nedelju-dve“. Rekla sam joj da ne mora da se trudi. To je bio naš poslednji pravi razgovor.
Prošlo je 17 godina. Radila sam tri posla. Prve dve godine sam živela kod Tomovih roditelja dok nisam uspela da priuštim sopstveni stan. Završila sam školu online, diplomirala i s vremenom izgradila stabilan život za svoju decu. Moje najstarije dete je upravo završilo medicinski fakultet. Najmlađe kreće na koledž na jesen. Nije bilo lako, ali uspeli smo.
A onda juče, otvorim vrata i vidim svoju majku kako stoji ispred mene. Izgledala je strašno – mršava, seda, odeća joj je zaudarala. Stajala je tamo, beskućnica, uplakana, i rekla:
„Dečko me izbacio nakon što sam se razbolela. Nemam gde da idem.“
Ispostavilo se da ju je Rik ostavio nakon što joj je dijagnostikovana hronična bolest koja je doduše izlečiva, ali skupa za lečenje. Zbog bolesti je izgubila posao, pa i stan. Mesece je prespavala po kaučima prijatelja, ali sad više nema nikog.
Samo sam je gledala. Sve te godine – nijedna čestitka za rođendan mojoj deci. Moja deca je uopšte ne poznaju. Najmlađe dete je nikada nije ni upoznalo. Kada je Tom umro, očajnički mi je trebala. A ona je izabrala čoveka kojeg je poznavala manje od godinu dana umesto mene i svojih unuka.
Rekla sam joj:
„Žao mi je. Ali ti si svoj izbor napravila pre mnogo godina.“
„Molim te,“ jecala je. „Ja sam ti majka. Krv je gušća od vode.“
Rekla sam joj hladno:
„Tako se zapravo ne kaže. Prava izreka je: ‘Krv saveza je gušća od vode materice.’ Porodica koju biraš je jača od one u kojoj si rođen.“
Pala je na kolena. „Napravila sam užasnu grešku. Molim te, oprosti mi.“
U tom trenutku došla je moja ćerka od 18 godina i pitala ko je na vratima. Kad sam joj rekla da je to njena baka, pogledala me je zbunjeno i rekla:
„Mislila sam da je baka mrtva.“
Zatim je samo otišla, nezainteresovano.
Nešto se tada slomilo u meni. Moja majka nije bila mrtva — ali je mogla biti isto toliko daleko.
Dala sam joj nešto novca i adresu ženskog prihvatilišta u centru grada. Rekla sam joj da ću platiti tri meseca skladišta za njene stvari, ali da ne može da ostane kod nas. Počela je da viče kako sam bezdušna, da me je bolje vaspitala. Samo sam zatvorila vrata.
Moje dvoje srednje dece misli da sam uradila pravu stvar. Najstarije kaže da porodica zaslužuje drugu šansu. Najmlađe nema mišljenje – nikada je nije ni upoznala. Tomovi roditelji, koji su zaista bili baka i deka mojoj deci i pomogli kada niko drugi nije, kažu da sam trebala da joj zabijem vrata u lice bez ijednog dinara.
Stalno razmišljam o tome koliko sam bila očajna kada je Tom umro. Koliko sam bila uplašena i sama.
Da li time što sam je odbila samo nastavljam lanac surovosti?
Ili štitim svoju porodicu od osobe koja je već jednom pokazala da će nas napustiti kad stvari postanu teške?
Jesam li užasna ćerka jer sam odbila da pomognem beskućnoj majci koja je mene i moju decu ostavila pre 17 godina
ZDRAVLJEPRIRODA.NET