Bjanka Sinkler je ustala od stola za crtanje i pošla ka prozoru. Prstima je prošla kroz svoju dugu, crnu, ravnu kosu i malo je rastresla. To je radila uvek kada bi bila nervozna i nesigurna. Njene nebeskoplave oči su šarale po veličanstvenim oblakoderima. Sa dvadesetog sprata na kom se nalazila njena kancelarija imala je osećaj da joj je ceo Dorčester, jedno od predgrađa Bostona, kao na dlanu.
– Ovo je bila očeva kancelarija, prvi put sam ušla u nju pre deset godina i prvo što sam uradila, pogledala sam kroz prozor – najednom je počela da govori ne skidajući svoj pogled sa oblakodera – bila sam oduševljena onim što sam videla – njene pune usne su se izvile u osmeh.
– Mislim da sam tada odlučila da ću i ja biti arhitekta kako bih mogla da nastavim da vodim očev biro i da nasledim njegovu kancelariju – okrenula se prema Edvardu – vidiš, taj san mi se ostvario.
– Ostvariće ti se i ovaj san, ako budeš razumna – nadovezao se Edvard, koji je sedeo za omanjim stolom.
Jednu ruku je prebacio preko naslona stolice, a između prstiju druge prevrtao je tehničku olovku.
Izgledao je relativno opušteno i spremno da obavi taj nimalo prijatan razgovor sa njom. Trebao je da je ubedi da prihvati saradnju sa konkurentnim biroom za projektovanje. Ubeđivanje Bjanke Sinkler je i bio posao kog bi se svako nerado prihvatio. Umela je da bude prilično i tvrdoglava i retko kada bi odstupala od svojih stavova.
Bjanka Sinkler je bila veoma ponosna devojka, a i reč predrasuda, nije joj ni malo bila strana. Edvard se iskreno nadao da će ovoga puta popustiti i preći preko svog ponosa, jer bi u suprotnom, sav njihov višemesečni rad lako mogao da propadne.
– Da budem razumna?! – zakolutala je očima i ponovo sela za sto za crtanje na kom je bio raširen jedan projekat na kome je radila.
