Na vratima, Selena se okrenu još jednom da bi pogledala dečaka koji je upravo kačio svoj crveni kaputić na čiviluk. Bilo je pomalo komično koliko je ličio na odraslog čoveka, dok se tako samopouzdano brinuo za svoje stvari. Seleni to izmami na lice srećan osmejak.
Zastala je, iščekujući na tren, ali dečaku nije palo na pamet da okrene plavu glavicu prema njoj.
Kada je zakoračila na ulicu, Selena obrisa suzu koja joj se izdajnički skotrljala niz lice.
Uvek joj se činilo da Majlo ne oseća tako veliku potrebu da bude s njom. Bio je vrlo srećan i medu stranim ljudima. Svi bi ga vrlo brzo zavoleli i onda je bilo jasno da se prijatno osećao i u društvu u kome nije bila ona.
Viđala ga je zapravo samo ujutro i uveče. Ujutru je morala da ga budi iz sna, da žuri s njim u jaslice, a uveče već je bio pospan i jedva je čekao da stigne do kreveta. Tako je i to što su proveli zajedno bilo u jurnjavi ili natezanju.
Džo Litlton ju je posmatrao kao da s njenog lica hoće da pročita o čemu je razmišljala. Ali, nije rekao ništa. Kad je ušla, ćutke je poterao kola.
Oboje su radili u fabrici mašina. On je bio konstruktor, a ona jedna od sekretarica. Često je morala da radi i u njegovom odeljenju.
Viđali su se skoro svakodnevno u fabričkom restoranu, gde su se oboje hranili, a dva puta je Selena bila prihvatila njegov poziv, pa su se ona i mali Majlo odvezli s njim van grada u šetnju.
I te izlete je prihvatila samo zbog Majla. Mislila je da je dobro za dečakovo zdravlje da ga bar ponekad izvede iz gradskog smoga.
I tada joj je, međutim, bilo prilično neugodno, jer Džo nije umeo da sakrije svoju zaljubljenost. Zato je odlučila da svoje slobodno vreme više ne provodi s njim. Nije želela da mu uliva lažnu nadu. Ništa joj neće smetati ni ako se na izlete vozi autobusom.
