Beatris je dugo smišljala gde bi mogla da sakrije pismo. Trebalo mu je pronaći neko posebno mesto, na kome ne bi mogla da ga pronađe Mari Alvito, devojka koja je živela sa njom u nevelikoj, iznajmljenoj kući, u širem okruženju centra Lagosa.
Marije imala dobru dušu i verovala je u ljubav, ali je bila neozbiljna I brbljiva. Nije posedovala sposobnost da proceni kada pojedine teme zahtevaju diskreciju, već ih je opširno I glasno uzimala u razmatranje. Beatris je znala da bi Mari svima razglasila njenu ljubav prema Delanu Kalderonu, i to je želela da spreči. Niko nije znao da je ona zaljubljena u misterioznog slikara, i niko to nije smeo ni da sazna. A najmanje on.
Oglašavanje telefona ju je nateralo da pismo spusti u Roku svog radnog stola, gde je trebalo da čeka do pronalaska nekog skrovitijeg mesta.
Dok je razgovarala telefonom, u kuću je ušla Mari. Kao i obično, bila je bučna, i počela je da priča još sa vrata, ne mareći za to što je Beatris bila zauzeta. Tek pristigla iz kupovine, šuštala je kesama i sa treskom odlagala kupljene namirnice, gunđajući usput o njihovoj skupoći.
Obzirom da nije želela da prekida započeti razgovor, Beatris je, koristeći se starom praksom, prenela telefonski aparat u kupatilo. Dužina kabla joj je dozvoljavala tek da se smesti iza vrata i zatvori ih za sobom. Iz dnevne sobe se i dalje čula buka koju je Mari pravila, međutim, ona više nije mogla da je ometa u razgovoru.
Da će mir, koji je ostvarila odlaskom u kupatilo, biti narušen, Beatris je shvatila kada je Mari pokucala na vrata. Otvorila ih je, ne sačekavši poziv za ulazak.
