Njene oči plave su kao različak, intenzivno plave, kao da su naslikane u knjizi bajki za decu.
– Lorenco, da li si razumeo šta sam rekla.
Lorenco di Luka nerado je skrenuo pogled sa oronulih zidova i okrenuo se prema svojoj sagovornici.
Uprkos narastajućem zanimanju za ljupku mladu ženu koja mu je servirala supu, nije shvatao zašto ga je šefica njegove pres-kancelarije pozvala na ovo oronulo imanje.
Kuća je bila obična rina.
Amelija Vejton je napadno lakiranim noktima dobovala po poliranoj površini antiknog trpezarijskog stola za dvadesetak osoba. A oni su bili jedini gosti.
– Uveravam te da je ova kuća sasvim odgovarajuća.
Lorenco je bacio pogled na dotrajale zidove.
– Da… – promrmljao je – slažem se s tobom.
Obratio je pažnju na supu, koju mu je mlada žena upravo servirala. Mirisala je predivno, na ružmarin.
Amelija je i dalje dobovala noktima po ploči stola. Lorenco je primetio malo udubljenje u obliku polumeseca nedaleko od njene ruke. Kada je podigao pogled, lice ledi Madok bilo je napeto i bezizražajno. Bio je ubeđen da ga ta žena ne voli.
To je primetio u momentu kada ga je ona pre sat vremena pozvala u svoju kuću. Pogled ledi Madok kliznuo je preko njega i Lorenco je primetio da je ona zbog nečega nezadovoljna. Ta misao bila mu je zabavna.
Navikao je da procenjuje ljude, pa je to radio i ovoga puta. U mislima je odmeravao da li bi mu ona mogla biti od koristi. Razmišljajući tako, on se probijao kroz život i sada je imao uspešnu kompaniju. Samo na taj način mogao je da održi svoju visoku poziciju. A kada ga je ledi Madok svrstala u nikogoviće u Armiranoj odeći, on se zainteresovao za nju. Moguće je da bi bila vrlo… korisna. I to u krevetu.
– ]oš nisi pogledao spoljne objekte – nastavila je Amelija. Kašikom je zahvatila malo supe.
Lorenco je znao da ona ne bi pojela više od jednog ili dva zalogaja od svakog jela koje je ledi Madok pripremila. Eli Madok bila je kuvarica i nosilac posla u Madok Manoru. Sigurno je strahovito ljuta zato što mora da nas poslužuje, pomisli Lorenco raspoloženo i s notom cinizma.
Amelija i on stekli su izvestan renome, ali plemićke titule nisu mogli da se domognu kao novobogataši. Koliko god novca da zarade, na njima će plemići uvek osetiti miris siromaštva. Lorenco je to dobro znao.
– Spoljni obekt? – ponovio je visoko podižući obrve. – Zar su zaista toliko spektakularni? * u njegovom glasu odzvanjala je neverica. Krajičkom oka primetio je da je Eli slegnula ramenima jer joj nije promakao njegov ton.
Amelija se piskavo nasmejala.
• Nisam sigurna u to da li je spektakularan pravi izraz. Ali videćeš… – naslonila je laktove na sto dok je na supu zaboravila. Amelija nije imala dobre manire, jer je rukama divlje gestikulirala dok je govorila. Tako je oborila čašu vina na pohabani orijentalni tepih.
Lorenco je mirno pogledao čašu na podu, bar se nije razbila. Na tepihu se raširila tamnocrvena fleka.
Čuo je Elino šištavo disanje.
