Karson Vilard je žurnim koracima prolazio kroz prostran hodnik grabeći prema biblioteci. Ova puta je pokucao na vrata, a zatim je zastao, oslušnuo je zvuke sa druge strane, i, tek kada je začuo Džefov glas, širom otvorio vrata i ušao unutra. Pozdravio je Džefa Klarka, svog direktora, i na njegov znak glavom, seo u jednu od kožnih fotelja koja se nalazila naspram stola za kojim je on sedeo.
Po prvi put se nalazio u njegovog kući i njegovoj privatnoj biblioteci i bio je iznenađen koliko je bila prostrana. Pomislio je kako ta prostorija oslikava Džefov karakter. Odisala je prefinjenim ukusom, kvalitetom i otmenošću kakvu je i sam Džef nosio u sebi.
Dok je čekao da Džef odloži papire koje je čitao i da mu se obrati, krajičkom oka je proučavao svaki detalj oko sebe. Zidovi su bili, od poda do plafona, prekriveni policama na kojima su se nalazile knjige u crvenim i crnim kožnim povezima.
Između knjiga, na podu i u uglovima su se nalazili suveniri, sitni detalji koji su oživljavali čitav prostor i davali mu posebnu priču, Džefovu životnu, i otkrivali gde je sve putovao i šta je voleo.
Vazduh je mirisao na mešavinu papira, drveta i kože. Golicao mu je nozdrve i rasplamsavao već probuđenu maštu o životu Džefa Klarka iz vremena kada je bio mlad i kada je život tek bio pred njim.
Mogao je samo da zamisli sa koliko strasti je Džef dočekivao svaki novi dan, svaki nov trenutak svog života i sa koliko hrabrosti se borio sa svim što ga je snalazilo.
Veoma je cenio i poštovao svog direktora, a to da je on imao veoma sadržajan život, kakav bi i on sam voleo da ima, moglo se videti baš u toj prostoriji prepunoj uspomena.
Džef je sedeo za ogromnim, radnim stolom i baš u momentu kada je Karson podigao pogled prema njemu, skinuo je naočare sa lica i odložio ih u stranu. Pogledao je prema svom mladom zameniku i osmehnuo se.
Karson je imao utisak da ga je pronicljivo odmerio, a potom se nesigurno osmehnuo. Zbunio ga je taj njegov osmeh, ali on to ničim nije pokazao. Sedeo je mimo i čekao da mu se Džef obrati.
– Sigurno se pitaš zašto sam insistirao da dođeš kod mene kuci i da ovaj razgovor obavimo baš ovde? – zaključio je Džef dok je pogledom prelazio preko lica svog zamenika.
Izgledalo je kao da ga ispituje i kao da želi još jednom da se uveri da je taj mlad čovek dorastao zadatku koji želi da mu poveri.
– Moram da priznam da se, u isto vreme, osećam poćastvovano što ste me pozvali u vašu kuću i pomalo zbunjeno. Iskreno, jedva čekam da čujem šta se krije iza ovog poziva.
– Cučeš – odgovorio je Džef i jače se osmehnuo.
Prijala mu je njegova mladalačka nestrpljivost. Taj momak je zaista mnogo ličio na njega u tim godinama, pomislio je. Bio je ambiciozan, vredan i nije želeo dugo da čeka na ostvarenje svojih planova!
Ustao je i prišao stolu na kom su se nalazila pića. Sipao je konjak u dve čaše. Lagano je zavrteo čašu i malo je izdigao prema prozoru kako bi sunčevi zraci obasjali tamnožutu tećnost. Zadovoljno se osmehnuo, kao čovek koji je umeo da prepozna kvalitet. A Džef Klark je zaista umeo to da uradi, da prepozna pravi kvalitet i da za sebe traži i uzima samo najbolje.
– Star je skoro kao i ti – rekao je pružajući mu čašu sa konjakom.
– Onda mora da je jako dobar – našalio se Karson uzimajući kristalnu čašu u ruku.
Džef se jače osmehnuo i lakim korakom odšetao do svoje fotelje. Izgledao je kao da on ima trideset i pet godina, a ne Karson.
– O ženama je uvek najbolje pričati uz konjak i biti okružen knjigama u kojima su skrivene velike misli velikih pisaca – rekao je Džef pošto se udobno smestio u svoju fotelju.