Zvala se Anđela. Imala je 24 godine kad je rodila sina. Otac djeteta je nestao čim je saznao da je trudna. Roditelji su joj okrenuli leđa jer “nije znala čuvati obraz kuće”.
Porodila se sama. U maloj bolnici, u sobi bez cvijeća, bez posjete, bez ijednog zagrljaja.
Sestre su joj tiho prilazile, spuštale poglede. Nisu imale šta reći.
Kad je došao dan otpusta, sve majke su redom izlazile iz sobe, u zagrljaj muževa, roditelja, sa balonima i nosilicama, veselim uzvicima i suzama radosnicama.
A Anđela
Sjedila je na ivici kreveta, držeći sina u starom ćebencetu, gledajući u vrata.
Čekala je.
Satima.
Jedna starija sestra je šaptala: “Dušo, jesi li sigurna da neko dolazi po tebe?”
Ona je klimnula, iako nije imala koga da zovne.
Kad su ugasili svjetla na hodniku, neko je prišao tiho i rekao:
“Možete ostati još jednu noć… samo da vidimo šta ćemo.”
U tom trenutku, došla je čistačica. Mirjana. Žena od 60-ak godina, sijede kose i toplih očiju. Tiho joj je pružila termosicu s čajem i rekla:
“Ne moraš nigdje večeras. Kod mene u sobici ima kreveta.”
Anđela je, sa djetetom u naručju, otišla s tom ženom. Tog dana nije dobila samo čaj – dobila je dom.
Godinama su živjele zajedno. Mali je rastao, a Mirjana ga je zvala “moje srce”. Nikad mu nije nedostajalo ljubavi.
Kad je Anđela napunila 30, završila školu i dobila posao, prvi put je imala dovoljno da iznajmi stan. Predložila je Mirjani da pođe s njima.
Ali starica je samo rekla:
“Dušo, ja sam te našla kad si bila na dnu. Sad kad letiš, ne moraš me vući. Samo znaj – nisi mi bila teret. Bila si moje spasenje.”
Godinu dana kasnije, Mirjana je preminula u bolnici. Nije imala rodbine. Kad su otvorili njene stvari, našli su samo jednu kutiju s fotografijama.
Na svim slikama – Anđela i njen sin.
I poruka ispod jedne slike:
“Bog mi nije dao djecu. Ali mi je poslao nju. I više mi ništa nije trebalo.”
PREUZETO