Uprkos želji da svoju sreću objavi čitavom svetu, Elena je
znala da jedino Vasiliosu može da poveri informaciju o tome da
joj je Nikolas Koteas uputio poziv na ljubavni sastanak. Vasiliosa je volela kao brata i imala je u njega beskrajno poverenje. On je to poverenje opravdao time što je brižljivo čuvao njenu tajnu o tome da je zaljubljena u Nikolasa Koteasa i da potajno mašta o njemu.
Na kraju, i Vasilios je nju doživljavao kao osobu kojoj može da poveri svaku svoju misao, svako osećanje. Niko, bolje od Elene, nije znao da je vodio veoma težak i neizvestan život, da se potpuno sam brinuo o baki, majci svoga oca, da su ga roditelji ostavili na cedilu, i da je morao da vodi računa o svakom centu.
Vasilios je živeo teško, najviše iz razloga što mu je baka bila veoma bolesna, ipak, nikada nije propuštao priliku da se nasmeje, da se našali, da ispriča vic u prolazu. Uprkos brojnim obavezama, uvek je pronalazio vremena da se druži sa Elenom, tvrdeći da mu njeno društvo vraća potrošenu energiju. Instistirao je na tome da njih dvoje ostanu isključivo u prijateljskim odnosima, da bi trajali dugo, da bi izbegli konflikte, neminovne u partnerskim odnosima.
Sa mišlju da će se i Vasilios obradovati njenoj iznenadnoj sreći, Elena je utrčala u njegovu neveliku kancelariju sa izrazom kompletnog ushićenja na licu. Previdela je da primeti da Vasilios nije veseo i da je, naprotiv, zabrinut i zamišljen, što nimalo nije ličilo na njega.
-Oh, Vasiliose! – uzviknula je Elena razdragano, doskakutavši
do Vasiliosovog radnog stola. – Nikada ne bi pogodio šta mi se
upravo dogodilo! Ni za milion godina! Oh, mislila sam da se
ovakve stvari događaju samo u srceparajućim filmovima, koji se
snimaju u cilju održavanja iluzije da se čuda ponekad zaista
dešavaju!
Vasilios se usiljeno osmehnuo, ali taj osmeh nije uspeo da
ublaži sumoran izraz njegovog lica. Izraz, koji Elena, zaslepljena
sopstvenom srećom, nije uspela da primeti.
-Ne znam šta ti se dogodilo, ali znam da, tako raspevana i
vesela, predstavljaš praznik za oči. Voleo bih da te češće viđam u
takvom izdanju.
-Nešto slično mi je i Nikolas jutros rekao! Tačnije, rekao je da
je prava privilegija kada čoveka, po povratku sa godišnjeg
odmora, dočeka lice kao što je moje! Ali, mislim da je to nešto
najlepše što mi je iko, ikada rekao!
-Nikolas? – ponovio je Vasilios, snažno se namrštivši. – Misliš,
gospodin Koteas?
-Dobila sam dozvolu da ga oslovljavam po imenu! – Elena je
to objavila sa ponosom. – Tačnije, Nikolas je insistirao na tome!
Iskrena da budem, teško mi je da se naviknem na to. Ali… – puna
važnosti, zadovoljno je ispućila usne – verujem da mi to, veoma
brzo, neće predstavljati nikakav problem.
-Elena… – Vasilios je sada veoma ozbiljno gledao u nju. – Da li
tvoje ushićenje ima veze za Nikolasom Koteasom? – bio je sav
napet dok je postavljao to pitanje.
-Da! – kriknula je Elena i oduševljeno zapljeskala rukama. –
Zamisli, pozvao me je da izađemo na večeru! Na pravi ljubavni
sastanak! Možeš li da poveruješ u to?!
Ispunjen očajanjem, Vasilios je grozničavo gledao u Elenu, u
Elenu koja je prosto cvetala od radosti, od uzbuđenja, od
iščekivanja da joj se ostvare najlepši snovi.
