Motocikl je iskrsnuo iza moćnog hrasta, gde je bio zaklonjen visterija lozom. Laura Nolan, koja je bila obavijena gustim mrakom na senovitoj verandi, okrenula se na zvuk zaglušujuće buke motora.
Pribijajući se u strahu uz prednja vrata pritisla je na grudi pesnicu u kojoj je držala ključ. “Da li ste vi gospodja Hajtauer, agent za nekretnine?”, upitao je motorista. “Ne, nisam agent za nekretnine. Ja sam vlasnica ove kuće.” Nešto otresitijim tonom, dodala je, “Baš Vam hvala što ste me tako uplašili.
Zašto ste se skrivali iza drveta?” Okrenuo je ključ i motor je prestao da bruji. Sišao je sa sedišta zastrašujuće mašine i stao kod zadnjeg točka. “Nisam se krio. Čekao sam. Uopšte nisam imao nameru da Vas uplašim”.
To je bilo ono što je on rekao. Ali Laura se zapitala da li je on zaista to mislio, gledajući ga kako se lagano, oprezno i oholo penje stepenicama ka prednjoj verandi. Bila je sama. Mesto je bilo pusto.
Bila je uplašena. Svako je mogao da vidi istaknut znak za prodaju imovine, koji je bio postavljen na glavnom drumu i pokazivao put ka kući, pod izgovorom da je zaintereso-vani kupac. Koliko je kupaca došlo na motociklu?
Potrudivši se da zvuči što strože rekla je: “Ako čekate gospodju Hajtauer, mislim da… “
“Tako mi Boga, ako to nije gospodjica Laura Nolan lično.” Nekoliko minuta nije bila u stanju da progovori. “Kako, kako to da me poznajete?” Njegov prigušen smeh – dubok, grlen, možda ne baš zlokoban, ali isto tako opasan, izavao joj je žmarce niz kičmu. Popeo se do verande i sada je stajao na istoj visini kao i ona. Samo što je on bio znatno viši. Mnogo viši. Nadvio
se zastrašujuće nad njom u tom senovitom mraku. “Pa, nema potrebe da budete tako skromni,
gospodjice Laura, Svi poznaju najlepšu malu bogatašicu u Gregoriju, Džordžiji.”
Zasmetalo joj je nekoliko stvari. Kao prvo, njegov ton. Bio je ofanzivan, bez trunke poštovanja.Njegovo otezanje bilo je drsko i jedva primetno podrugljivo. Takodje, bila je uvredjena zbog njegove aluzije na bogatstvo njene porodice. Spominjanje takvih stvari bilo je krajnje nisko i ukazivalo je na to da nema manire i malo, ili gotovo nimalo, poštovanja za konvencionalnosti. I na kraju, ono što je bilo najuznemiravajuće, bio je način na koji joj se približio primoravajući je da ide unazad dok joj se kosti nisu gotovo usekle u sama prednja vrata. Čovek je stajao tako blizu da je Laura mogla da oseti vrelinu njegovog tela i miris njegovog parfema. Samo mali broj ljudi je imao smelosti da joj preseče put, a još manji da upadne na njen prostor. Ni najmanje joj se nije svidela njegova drskost. Ovaj stranac kršio je sva pravila lepog ponašanja. Šta zamišlja, ko je on? “Vi ste u prednosti”, hladno je rekla, “pošto ja Vas ne poznajem.” Ujedno je nagovestila da želi da tako i ostane.