Alison Forman je podigla okovratnik mantila i ubrzala korak. Dok joj je vetar razbarušio dugačku kosu po licu, pokušavala je da se probije kroz uličnu gužvu i stigne do prvog hotela.
– Vreme je očajno – primetila je, pogledavši svoju prijateljicu.
– Da – složila se Boni. – Meteorolozi još nisu najavili poboljšanje. Ko zna koliko će ova kiša potrajati!
– Strpi se samo malo! – tešila je Alison i prišla velikoj crvenoj zgradi.
Kada je otvorila teška metalna vrata, zapljusnuo ih je talas topline i dima.
– Ovde je ipak bolje! – uzviknula je Boni, dok su prolazile diskretno osvetljenim hodnikom.
– Jeste – uzdahnula je Alison. Bilo je malo nade da će pronaći neko slobodno mesto. U sali je vrvelo kao u mravinjaku. – Ja ne mogu dugo izdržati stojeći. Noge su mi otečene…
– Ni ja. Ali, ne treba paničiti. Verujem da ćemo pronaći slobodan sto.
Alison je samo sumnjičavo odmahnula glavom i poslušno nastavila da se probija kroz gomilu. Kada je u dnu sale ugledala jedno prazno mesto, odahnula je s olakšanjem.
– Šta sam ti rekla! – uzviknula je pobedonosno Boni, smeštajući se na stolicu. – Znala sam ja da mi imamo sreće!
– Ovo izgeda prosto neverovatno, kao u vestern filmovima. Interesuje me još samo kako ćemo dobiti piće – primetila je Alison.
– Pa, krajnje je vreme da upotrebiš svoj šarm – rekla je Boni uz zagonetan osmeh. – Katkad mi se čini da si ti potpuno nestvarna osoba, Alison.
Alison je začuđeno podigla obrve.
– Ti nisi nekako kao druge devojke – nastavila je zamišljeno Boni.
– Zaista? A po čemu se ja to razlikujem od ostalih? – upitala je Alison s osmehom na usnama.
