Vetar joj je šibao lice dok je terala konja u galop.
– Brže, Amigo! Brže!
Topot kopita činio joj se kao najlep-ša muzika.Obožavala je da jaše, jer se tada osećala slobodno, razdragano, oduševljeno.
Postariji čovek stajao je naslonjen na ogradu i sa smeškom posmatrao njenu vitku, pognutu figuru i zlatnu kosu koja je vijorila na vetru.
– Dobar dan, gospodine Norden! -doviknula mu je u prolazu.
Oskar Norden podiže štap u znak pozdrava. Bila mu je simpatična, bolje reći, voleo ju je na neki poseban način. Ova devojka je trebala da bude muško, zaključio je po ko zna koji put. No, imao je razumeva-nja za mladu Tajru Jang znajući da život u velikoj kući za nju nije bio naročito zabavan. Bez majke i sa ocem zaposlenim u velikom istraživačkom centru, nije bilo čudo što je odrastala bez kontrole. Jeste da se domaćica kuće, Džulija, odnosila prema devojci kao majka, ali to nije bilo dovoljno.
Kada se vratila u štalu, Tajra je uzela da timari svog ljubimca. To joj je bio redovan „posao”. Nikada ga ne bi napuštala pre nego što bi ga u potpunosti dovela u red, napojila i nahranila.
Odjednom su se vrata štale lagano otvorila. Devojka je podigla glavu i pred sobom ugledala zbunjenu domaćicu crvenih očiju.
– 0, zdravo tetka Džulija! Otkud ti?
– Draga… – poče žena i zagrcnu se.
– Ja… ja ne znam kako da ti kažem…
Ona pretmu.
– Šta je? Šta se dogodilo, tetka Džulija?
– Sada su telefonirali…. Znaš, došlo je do eksplozije u istraživačkom centru i tvoj tata… On je nastradao, dušo.
Tajra je nekoliko trenutaka zapanjeno zurila u prazno. Iako je otac bio toliko odan poslu da ga je ponekad doživljavala kao stranca u kući, ipak ga je bezmemo volela i poštovala.
– Oh, ne, to nije moguće! – zajecala je i bacila se Džuliji u zagrljaj.
* * *
Gospodin Marfi, advokat, ustao je da pozdravi posetioca.
– Drago mi je što ste se odmah odazvali pozivu, gospodine Sedli.
Morgan sede u ponuđenu fotelju preko puta masivnog pisaćeg stola. Bio je visok, mlad čovek od dvadeset sedam godina, snažne građe, odlučnih crta lica i veoma privlačan. No, naočare sa tamnim okvirom koje je redovno nosio činile su da izgleda ozbiljnije i starije.
– Vaša poruka mi se učinila hitnom, gospodine Marfi.
– Da, tako nekako. Znate, mislio sam daje bolje da što pre razgovaramo o poslovima gospodina Janga.
– Znači, zaista me je izabrao za izvr-šioca svoga testamenta?!! Kada ste mi to prvi put pomenuli izgledalo mi je tako… nemoguće.
Advokat se trže.
– Zar vi zaista niste znah? Učinio je to još pre pola godine!
– Nisam… zaista… – zamuca Morgan prisećajući se davnog razgovora.
Toga dana Zakari Jang je bio prilično ćutljiv i u potpunosti koncentri-san na problem koji su proučavah. Najzad je odložio instrumente i rekao uz uzdah:
„Morgane, zabrinut sam…”
On podiže glavu i pogleda ga.
„Zbog posla? Ne brini, sve ćemo srediti.”
„Oh, ne mislim na posao”, odmahnu glavom Zakari Jang. „Radi se o mojoj kćerci, Morgane. Sve češće se pitam ko će se brinuti za nju ako mi se nešto dogodi…”
„U tvojim godinama?”
On odmahnu rukom.
„Oh, znam, sa pedeset i jednom godinom ja predstavljam osobu u najboljim godinama, zar ne? Ah mojoj Tajri je tek sedamnaest. Zato sam razmišljao da, za svaki slučaj, nekoga imenujem za njenog staratelja. To svakako ne može biti moja domaćica, a pošto nemam mnogo prijatelja…” „Da?”
„Pa eto… Hteo sam da kažem da se poznajemo već nekoliko godina i da te veoma cenim i poštujem, Morgane. Zato mislim da bi to mogao da budeš ti…”
„Ja?”, začudi se Morgan.
„Da h bi tako nešto prihvatio ako… ako se ukaže potreba?”
„Pa naravno,Zakari.”
Posle toga nastavili su da rade, a Morgan je priču starijeg kolege shvatio samo kao trenutnu zabrinutost. Veoma brzo je zaboravio na sve i nastavio da sarađuje sa Zakarijem kao i ranije. I sada, sada se to dogodilo…
