Teodora Hačer je čula korake na stepeništu, jer su vrata njene radionice bila otvorena. Spustila je na sto drvenu narukvicu koju je upravo izradila i podigla pogled čekajući da se njena majka pojavi na vratima.
– Abigejl i Frederik su nas pozvali na večeru – obavestila ju je.
– Upravo sam završila ovu narukvicu, hoćeš da je pogledaš? – uzela ju je u ruke i izdigla prema majci.
Nita je prišla i pogledala je. Bila je pažljivo izrezbarena, a drveni komadi bili su sastavljeni bakarnim kopčama. Izgledala je neobično i veoma lepo.
– Prelepa je – prošaputala je.
U njenom glasu su se osetili i ponos i tuga. Bila je ponosna na svoju kćerku, a sa druge strane je bila tužna što njena Dori nikada nije uspela da završi fakultet i postane priznati dizajner.
Kada je njen muž umro Teodora se vratila iz Njujorka gde je pohađala čuvenu akademiju umetnosti, smer primenjenog dizajna. Njih dve su se nadale da će vremenom uspeti da skupe dovoljno novca kako bi ona mogla ponovo da se vrati na akademiju, ali se to nije desilo. A onda je vreme učinilo svoje, Teodora je počela da dizajnira nakit i da ga prodaje, i sve manje je razmišljala o povratku u Njujork.
Ispočetka joj je prodaja išla veoma loše, ali ona nije odustajala. Uspela je da ostvari kontakte sa veoma dobrim prodavcima i da plasira svoj nakit prvo u Detroit, a kasnije i u Njujork. I sada je bila toliko zauzeta njegovom izradom, da nije više nije ni pomišljala na akademiju.
Iza kuće, a iznad garaže, su sagradili njenu radionicu koja se sastojala od jedne velike sobe za rad, koja je izlazila na terasu, hodnik i kupatila.
Teodora je veći deo svog vremena provodila u toj radionici izrađujući prelepe komade nakita.
Teodora je odložila narukvicu, uhvatila je majku pod ruku i zajedno sa njom se spustila niz stepenište.
Prešle su baštu i našle se u susednoj bašti njihovih komšija Frederika i Abigejl Bentam.
Večeru su servirali na tremu. Za stolom, pored njih dvoje sedela je njihova kćerka, Melani. 0 nečemu su živo razgovarali, a kada su ih ugledali počeli su glasno da govore.
– Melani je užasno nestrpljiva, jer želi da čuje tvoje mišljenje o izboru venčanice. Želi da odmah iznese kataloge i ne može da sačeka da se večera završi – rekla je Abigejl.
– Pa, zar to nije normalno, koliko znam i ti si bila takva -dodao je njen muž, Frederik.
– Prvo večera – Abigejl je bila uporna.
Nita i Teodora su sele za sto, a Melani i Abigejl su otišle do kuhinje kako bi iznele posude sa hranom.
Za vreme večere su razgovarale o Melaninom venčanju koji je bio glavni događaj u njihovom gradu.
Po završetku večere izneli su kataloge koji su bukvalno prekrili sto. Gledali su i birali venčanice, haljine, cipele, nakit, za mladu i njene deveruše.
U jednom momentu Abigejl se vratila na trem i uzbuđeno im saopštila da je upravo razgovarala sa Tajlerom i da je rekao da stiže sutra.
– Tajler dolazi sutra! – uzviknuo je Frederik čije lice je zasijalo od sreće.
– Da i rekao je da će ostati dve nedelje.
– To mu ne verujem – šaljivim glasom je dodala Melani. -Ne može on biti dve nedelje bez svog posla, Detroita i Erin.
– Videćemo – njena majka ju je samo pogledala i jače se osmehnula, jer je verovala svom sinu i bila je ubeđena da će on ostati baš toliko koliko je rekao.
– Ti i Tajler se niste videli baš dugo – Melani se okrenula ka Teodori i upitno je pogledala.
– Da – zamislila se pa dodala. – Mislim da je bio treća godina na arhitekturi kada smo se poslednji put videli.