Doktor Lorens Harden je stajao na sredini velike operacione sale i prizor oko sebe posmatrao zadivljenim pogledom. Dok mu je srce snažno kucalo od prevelikog uzbuđenja, konstatovao je u sebi da tako opremljenu i izuzetno modemu salu još nije imao prilike da vidi. Posmatrajući najsavremenije i be-sprekomo čiste uređaje, bio je siguran da je to trenutno najbolje opremljena operaciona sala u Engleskoj.
Zamislio je sebe kako radi u ovom ambijentu i zadovoljno se nasmešio. Prema dogovoru koji bi uskoro trebalo da bude okončan, biće primljen u ovu kliniku u kojoj će raditi kao vodeći hirurg.
Sada nije više mogao da dočeka taj trenutak. Osvrnuo se i pogledao čove-ka koji je stajao po strani i posmatrao ga. Bio je to doktor Grejem Vinger, direktor i vlasnik ove klinike.
– Verujte mi da sam prijatno iznenađen, doktore – dobacio je Harden sme-šeći se. – Opremljenost vaše klinike prevazilazi sva moja očekivanja i veoma sam vam zahvalan što ste mi sve pokazali. Zato mogu da kažem da će mi biti pravo zadovoljstvo da radim ovde.
Doktor Vinger je samo kratko klimnuo glavom, kao da je hteo da kaže kako je očekivao takvu reakciju. On je bio pomalo čudan čovek, uvek ozbiljan i namrgođen, preokupiran samo svojim radom… Ljudi su se često nelagodno osećali u njegovom prisustvu, pošto je sebe namemo ogradio visokim i nevidljivim zidom, štiteći se na taj način od bilo kakve prisnosti kako sa kolegama tako i sa pacijentima. Niko nije mogao da zna šta se krije iza tog preterano ozbiljnog lica i prilično ukočenog držanja. Uvek je bio isti, a jedina osoba u čijem prisustvu se menjao i izgledao nekako veselije i življe, bila je doktorka Rober-ta Kejn.
Na kraju obilaska bolnice doktor Vinger je poveo kolegu kroz dugačak hodnik i izveo ga na veliku senovitu terasu. Na sredini tog prijatnog prostora u cveću i zelenilu, nalazio se pleteni sto sa stolicama. Grejem Vinger je pokazao rukom na jednu od fotelja i doktor Harden klimnu glavom, spustivši se tačno preko puta njega. Bio je jul mesec i terasa mu je u odnosu na sve ostale prostorije izgledala kao oaza u pustinji.
Doktor Vinger je ponudio kolegu cigaretom i neko vreme su obojica mirno sedeli i pušili, prepušteni svojim mislima.
– Raduje me ako sam uspeo da vas pridobijem i ako ste odlučili da radite na mojoj klinici – kazao je doktor Vinger ozbiljnim, ali zadovoljnim glasom. – Veoma dobro su mi poznati vaši us-pesi u oblasti hirurgije srca i krvnih sudova i nije mi promaklo da vas često pominju u stručnoj literaturi. Važite za vrhunskog hirurga i nije mi jasno kako je moguće da niste pretrpani primamljivim ponudama? Već više puta sam prisustvovao diskusijama posvećenim vašim uspešnim intervencijama i čudi me da ste ostali nekako neprimećeni.
– Ne bi se moglo baš tako reći – odvrati doktor Harden, skromno se osme-hujući. – Ja ne volim da pričam o tome, ali mogu vam reći da sam imao već dosta ponuda. Vaša je, moram priznati, najprimamljivija, i zato sam ovde. Odmah mogu da kažem da se ne kajem što sam došao ovamo pošto jedva čekam da počnem sa radom
– Znači li to da mogu biti spokojan i da se ne moram bojati da ćete se predomisliti i uskoro nas napustiti?
– Budite bez brige! – nasmejao se doktor Harden. – Siguran sam da tako primamljivu ponudu i gotovo idealne uslove neću skoro dobiti.
Doktor Vinger se nasmešio, što je za njega bilo veoma neuobičajeno. To je samo značilo da je bio dobro raspoložen, odnosno, izuzetno zadovoljan obavljenim poslom.
– To me stvarno raduje, dragi kolega – odvratio je sa olakšanjem. – U poslednje vreme baš nemam sreće sa saradnicima, pa sam se uplašio da i sa vama ne bude nešto slično. Sada mogu da odahnem i mirne duše vam prepustim hirurško odeljenje.
U tom momentu, na vratima se pojavila jedna žena u belom lekarskom mantilu. Doktor Harden ju je odmah ugledao i ostao gotovo bez daha. Sa divljenjem je posmatrao to prelepo lice koje je, kao najlepšu sliku, uramljivala gusta bakamocrvena kosa.
Ovako lepa žena se može sresti samo jednom u životu, pomislio je Harden ushićeno. Odakle se pojavila? I da li je stvarna? Za nju se vredelo boriti, učiniti sve kako bi se osvojila naklonost takve lepotice. A onda? Onda bi svakom muškarcu predstojala teška borba da tu naklonost i zadrži. Zračila je nekom čudnom privlačnošću i činilo mu se da može imati svakog muškarca u svojoj vlasti, samo ako to poželi.
– Draga koleginice! – uzviknuo je doktor Vinger pošto se okrenuo i ugledao ženu koja je u nedoumici posmatrala čas jednog, čas drugog. – Baš dobro što ste naišli! Dođite da vas upoznam sa novim kolegom!
Doktor Harden je lagano ustao, još uvek netremice posmatrajući lepoticu koja im se lagano približavala.
– Mogu li da vas upoznam? – dobacio je Vinger ljubazno. – Ovo je naš novi lekar, Lorens Harden, šef hirurgije i moj zamenik!