Vlasnik juvelimice “Destini”, Martin Vilson, sa izrazom velikog iščekivanja na licu je otvorio novine i smestio se za svoj radni sto. Baš kao da se pred njim nalazilo najomiljenije jelo, sočno je mljacnuo i počeo glasno da čita.
“Bio je to par kakav se retko sreće. Iskreno zaljubljeni jedno u drugo, usplamteli, uzdrhtali, svim srcem posvećeni tom važnom događaju, kupovini burmi za predstojeće venČanje. Ona je pokazivala znake stidljivosti, dok je on izgarao od želje daje usreći, daje uvaži, da joj pokaže koliko je voli. Da je mogao, kupio bi joj burmu koju bi ukrasio jatom svetlucavih zvezda. Ali nije to mogao da učini. Cene su ga porazile i rastužile. Gledao je u ispisane cifre sa plačnim izrazom na licu. Trudio se da ona to ne primeti, međutim, ona je znala. Znala je da njen verenik nema dovoljno novca, baš kao što je znala sve drugo o njemu. Vesto je odglumila da joj se dopada diskretna burma od dvobojnog zlata, sa cenom koju je svako mogao da plati. On je znao za njenu nameru da ga poštedi neprijatnosti, baš kao što je znao sve drugo o njoj. Njih dvoje su poznavali jedno drugo. I voleli su se. Tražili su da im se na burmama izgravira posveta kojom su, jedno drugom, obećali doživotnu vemost. Nadam se da će to obećanje i ispuniti.”
Uz veliki uzdah, Martin Vilson je spustio novine i kratko odmahnuo glavom. – Ah, Nejdin, Nejdin… – promrmljao je, pritiskajući dugme za interfon. – Pozovite mi Nejdin, gospođo Kolins naložio je svojoj sekretarici.
– Odmah, gospodine Vilson! – odgovorila je ona uslužno.
Nekoliko minuta kasnije, u kancelariju Martina Vilsona je ušla Nejdin Česterfild, prodavačica u juvelirnici i autor kolumne koju je njen šef upravo pročitao, kolumne koja je jednom nedeljno izlazila u tiražnim dnevnim novinama.
Kao i mnogo puta do tada, Martin je sa čežnjivim izrazom na licu od-merio Nejdin. Ona gaje oduvek privlačila, iako je bila tek prosečno lepa. Srednje visine i skladne građe, sa licem pravilnih crta i jednostavnom frizurom, Nejdin nije spadala u rang žena za kojima su se muškarci okretali. Uvek ozbiljna, odmerena, ćutljiva i ljubazna, Nejdin je bila intrigantna isključivo muškarcima koji su umeli da prepoznaju njenu unutrašnju lepotu, kao i obilje lepih osobina kojima se odlikovala. Martin Vilson je bio jedan od tih muškaraca. Nejdin mu, pri upoznavanju, nije privukla pažnju. Međutim, sa protekom vremena mu je postajala sve više zanimljiva. Toliko, daje pokušao da joj se udvara, iako je bio oženjen.
Kada ga je Nejdin odbila, na krajnje bezbolan način, gotovo je izgubio glavu za njom. Ambicija da osvoji tu mudru, prisebnu i smislenu ženu gaje potpuno obuzela. Došao je sebi tek kada mu je supruga pripretila razvodom i kada mu je Nejdin nežno sugerisala da ne dozvoli da do istog dođe.
Od tada je prestao da razmišljao o Nejdin kao o ženi koju je morao da osvoji, ali nije mogao da prestane da joj se divi i da uživa u tome što ju je svakodnevno sretao.
– Hvala ti što si došla, Nejdin! – kao i obično, pokretom ruke ju je pozvao da sedne. – Nadam se da te nisam pozvao u nekom nezgodnom trenutku?
– U juvelimici trenutno nema gužve. Hana i Šeron su iza pultova, rekla sam im da me obaveste ako veći broj ljudi uđe u radnju.
– Odlično! Pretpostavljaš, već, da sam pročitao tvoju kolumnu. Dirljiva je, kao i sve druge. Tačno znam o kom paru si pisala, jer sam prolazio kroz juvelimicu kada su birali burme. Primetio sam da su veoma bliski i da bi sve učinili jedno za drugo. To si dobro primetila i još bolje opisala.
– Hvala ti, Martine. Volela bih da sam mogla da im ponudim veliki popust za kvalitetnije prstenje, ali znam da ti ne bi pristao na to.
– Ako bih učinio ustupak njima, na stotine parova bi to isto tražili od mene. A ja nisam u stanju da se nosim sa tim. Uostalom, mi nismo takav tip juvelimice. Kod nas, ipak, dolazi imućnija klijentela. Ona, koja ni ne pita za cene.
