Selena Kolmen je uplašeno posmatrala nepoznatog čoveka s naporom pokušavajući da se priseti šta je naučila na kursu prve pomoći. Okrenula ga je na leđa i pokušala da mu istera vodu iz pluća. Iznenadna oluja ju je veoma uplašila, a kada je izašla na palubu i videla da „Freja” više nije privezana za obalu u trenutku se prenerazila. Ni sama nije znala kako, ali užad su popucala i struja je ponela brod na pučinu. Bez uspeha je pokušala da aktivira motore, ali nije uspela. To nije bilo čudno, jer se jedrenjak poslednjih nekoliko godina mirno ljuljuškao privezan za obalu. Vrhunac svega bio je kada je ugledala jahtu koja se približavala „Freji” sa bočne strane. Iako je istrčala na palubu i pokušala da upozori neopreznog mornara, već je bilo kasno. Došlo je do sudara, a ona je učinila sve da pomogne čoveku koji je u poslednjem trenutku skočio u vodu.
Sada je uplašeno posmatrala njegovo nepomično telo. Zatim mu je odlučno zabacila glavu i pokušala sa disanjem „usta na usta”.
-Molim te… – prošaputala je jedva čujno. – Molim te, kaži nešto…
No, čovek je i dalje nepomično ležao.
Posmatrajući ga, Selena je osetila kako je obuzima neki čudan strah. Muškarac je bio jak, snažan, a njegovo muževno lice uokvirivale su tamne kovrdže. Iznenada se čovek promeškoljio i zatreptao, a već sledećeg trenutka Selenu su posmatrale prodorne plave oči.
Nije stigla ništa da kaže pošto je, mimo svojih očekivanja, ugledala pred sobom snažnu šaku skupljenu u pesnicu, a odmah zatim osetila je strahoviti bol. Snažan udarac odbacio je nekoliko metara unazad tako da je udarila o ogradu broda. Oh, ovo će da ostavi dobru masnicu, zaključila je i pažljivo dodirnula bolno mesto. Odmah je ustuknula i kratko uzdahnula. Učinilo joj se da joj je slomljena vilica…
Zlatna kruna
