Životna greška

Ništa nije nagoveštavalo dolazak nevolje, ipak, Karlota Galanda je naslutila da će nešto da se dogodi, nešto, što će da joj uzburka život. Napetost ju je naterala da izađe iz kuće i spusti se do obale. Tamo je izula mokasine i bosim nogama prošetala po pesku, gazeći travu koju je more izbacilo.
Hodala je nasumice, ravnodušna prema vetru koji joj je milovao lice i mrsio joj kosu, prema mirisima koji su joj ispunjavali nozdrve, prema suncu i vodi. Zaustavila se tek kada su delići polomljenih školjki počeli da joj se zabadaju u kožu na stopalima.
Dan je bio topao, sunčan, blago vetrovit. Plaža je bila pusta, priobalni pejzaž je odisao mirom i lepotom. Morski talasi su se lenjo lomili na pučini, voda je svetlucala i presijavala se na podnevnom suncu, u vazduhu su se mešali mirisi soli i egzotičnog cveća. U daljini se čulo oglašavanje sirene broda, koji se zaputio ka afričkoj obali. Prepušteni vetru, pelikani su nepomičnih krila leteli nisko nad vodom. Ambijent je bio idiličan, umirujući. Ništa nije nagoveštavalo dolazak oluje i remećenje tih prizora spokojstva.
Ipak…
Karlota Galanda je osećala duboki nemir. Pokušavala je da ga ignoriše, da ne razmišlja o njegovim uzrocima, ali, ma koliko bežala od realnosti, dobro je znala da je samo jedna okolnost mogla da je uznemiri…
Samo jedna okolnost, i samo jedan čovek…
Ali, kolika je verovatnoća bila da se to dogodi, pitala se, dok je halapljivo udisala vazduh i pokušavala da dubokim udisajima povrati narušenu ravnotežu. Kolika je bila verovatnoća da je Mateo došao na Sardiniju?