Bila je nedelja, sunčan dan, a moj zet nas je pozvao na ručak. Rekao je da će spremiti sve sam, da ne nosimo ništa – samo da dođemo. To nam je bilo čudno, jer on inače jedva zna skuvati kafu.
– Ma hajde, pusti ga da se pokaže, rekla je moja ćerka uz osmeh, ali videlo se da i njoj nešto ne štima.
Kada smo došli, kuća je bila neobično tiha. Nije bilo mirisa hrane, nije bilo ni muzike, ničega.
Otvorio nam je vrata, nasmejan od uva do uva. Rekao je samo:
– Dođite, imam nešto važno da vam kažem.
Ušli smo i seli. Na stolu – samo kafa i kolači. Nema ručka. Pogledali smo se zbunjeno. A onda je uzeo papir i počeo da čita.
Bio je to govor. Na papiru.
– Želim da vam zahvalim što ste me prihvatili, iako sam znao da mislite da nisam dovoljno dobar za vašu ćerku. Ali danas… želim da vam kažem nešto što nisam imao hrabrosti ranije…
U tom trenutku, srce mi je stalo. Pomislila sam – da nije bolestan? Da nije uradio nešto?
A onda je izvadio kutiju ispod stola. Otvorio je – unutra ključevi.
– Kupili smo kuću. I… dolazi beba.
U tom trenutku, svi smo zanemeli. Moja ćerka je počela da plače, on ju je zagrlio, a meni je srce bilo puno kao nikad do tad.
Taj “ručak” bio je najbolji poklon koji smo mogli dobiti.