U današnjem članku razmatramo jedan duboko usađeni obrazac razmišljanja koji utiče na život mnogih žena mentalitet siromaštva. Ovaj način razmišljanja postavlja osobu u stalni režim preživljavanja, gde svaki dan postaje niz moranja i strahova, umesto prilika za rast i promene.
Takva žena često vidi svet kroz prizmu ograničenja i stalno oseća da je sve „preskupo“ i nedostižno. Na primer, čak i kada je reč o nečemu naizgled jednostavnom kao što je kafa u gradu, ona odmah odbacuje trošak kao neopravdan, upoređujući ga sa osnovnim cenama sirovina. Isto važi i za ulaganja u sebe poput kurseva ili kvalitetne kozmetike — umesto da vidi vrednost u investiranju u svoje znanje ili izgled, pronalazi izgovore poput „sve imaš na internetu“ ili bira najjeftiniju opciju. Ona troši, ali ne ulaže, i zato se čudi zašto se njen život ne menja. Sve dok smatra da je sve van njenog domašaja, ona živi u strahu, a ne u skladu sa svojim mogućnostima.
- Još jedna karakteristika ove žene jeste što je sklona da krivi druge — bilo državu, muškarce, šefove ili okolnosti — za svoj neuspeh i životne poteškoće. Nikada ne stavlja ličnu odgovornost na svoje rame. U njenom svetu, svi su krivi, osim nje same, i to joj daje izgovor da ne preuzme kontrolu nad sopstvenim životom. Nisi kriv za prošlost, ali si odgovoran za svoju budućnost, kaže se, i upravo je ta zrelost i preuzimanje odgovornosti ključni korak iz začaranog kruga oskudice.
Kada je reč o izborima, ona često bira najjeftinije, misleći da štedi, ali na kraju plaća dva puta. Umesto da uloži u kvalitet, pribegava artiklima na popustu ili uslugama manje stručnih ljudi, iako to kasnije donosi nezadovoljstvo i gubitke. Paradoks je u tome što štednja na sebi često bude najskuplja greška — jer loš kvalitet i površna rešenja donose dodatne troškove i frustracije, umesto da unaprede njen život.
- Ona takođe ima stav da su lepe i kvalitetne stvari namenjene drugima, ne i njoj. U prodavnici neće ni pogledati ono što je bolje i vrednije, jer sebi ne dozvoljava da ih želi. Saseca svoje snove u korenu, ne verujući da zaslužuje bolje. Ovaj stav sprečava je da napravi korak ka promeni i ostvarenju boljeg života. Bez vere u sopstvenu vrednost, ne postoji ni pokretač za promenu.
Pored toga, ona ne traži pomoć jer smatra da će time biti dužna nekom ili da će pokazati slabost. Čak i kada je na ivici, radije će se osloniti samo na sebe i odbiti podršku, mešajući pomoć sa poniženjem, podršku sa ranjivošću, i poverenje sa opasnošću. Kao posledica toga, ostaje usamljena, bez rasta i razvoja. Međutim, traženje pomoći nije znak slabosti, već snage i zrelosti — sposobnosti da priznaš svoje granice i prihvatiš podršku koja ti može pomoći da napreduješ.
Sve ovo vodi u stalni režim preživljavanja, a ne života. Svaki dan je za nju niz „mora se“ i „izdrži“, od jutarnjih misli da samo treba preživeti do kraja dana, do trpljenja situacija u porodici i okruženju. Ne gradi, ne sanja i ne stvara; jednostavno pokušava da preživi u svetu koji joj se čini neprijateljskim. Takav način razmišljanja zatvara vrata obilju, čak i kada je ono na dohvat ruke.
Put iz siromaštva ne počinje od novca, već iz uma i srca. Potrebna je hrabrost da se kaže sebi: „Mogu da živim drugačije.“ Ovaj korak je ključni prelaz iz stanja oskudice u stanje obilja. Sve dok osoba ostaje zarobljena u mentalitetu siromaštva, ograničena je u mogućnostima, ali kada promeni svoje razmišljanje i počne da preuzima odgovornost, otvara prostor za nove prilike, investicije u sebe i svoje snove, kao i za stvaranje života kakav zaista želi.