Splićanka Ana, kojoj je na njezin zahtjev promijenjeno ime, svaki dan, doznaje se, živi u sramoti jer je postala beskućnica. Ona je štićenica skloništa, a do prije samo nekoliko godina živjela je dobro.
Ana je imala lep život – stabilan posao u kancelariji, ali je kasnije završila u kuhinji, pa čak i čistila povremeno. Iako danas zarađuje radeći povremene poslove, taj novac koristi za plaćanje sve većih troškova za lekove. Iako ima srednju stručnu spremu i izražen splitski naglasak, jasno je da možda nije ni trebala biti u situaciji u kojoj je danas, ali je zahvalna što su je primili u prihvatilište. Po njenim rečima, kad imaš opciju između beskućničkog prihvatilišta i bilo kakvog krova nad glavom, jasno je šta je bolja opcija.
Loše odluke i njihova dugoročna cena
Ana se priseća svog života pre nego što je sve krenulo nizbrdo. Nekada je imala dom koji je izgubila zbog hipotekarnog kredita, zapravo, zelenaškog kredita. Iako je u početku imala mogućnost da se snađe, naposletku su joj novci otišli uplaćujući stanarinu. Često se pita kako bi stvari izgledale da je tada donela drugačiju odluku, poput kupovine garsonjere, umesto što je nastavila sa plaćanjem stanarine. Njeno poverenje u banke i sistem je srušeno, ali ona to doživljava kao posledicu svojih loših odluka.
Zahvaljujući teškim okolnostima, Ana je došla u situaciju da mora da živi u prihvatilištu, gde je, kako kaže, ostala bez “registracije” među normalnim ljudima. Zamišljena kao osoba bez doma i sa minimalnom penzijom, Ana priznaje da su njeni problemi delimično i posledica odluka koje su se pokazale lošima: razvod braka, nepromišljene veze nakon razvoda, i činjenica da se veći deo njenog života odvijao u borbi za preživljavanje.
Zdravlje, finansije i podrška prijatelja
Ana se bori sa ozbiljnim zdravstvenim problemima: reumatoidnim artritisom, skoliozom kičme, prošlim bajpasom i astmom. Svi ovi problemi zahtevaju stalnu terapiju i lekove, što dodatno povećava njene troškove. Takođe, Ana otplaćuje kredit koji je podigla da bi pomogla svojoj ćerki u inostranstvu da reši zdravstveni problem, što je teret koji nije lako nositi. Njena penzija je minimalna, a ona se bori da preživi radeći povremene poslove. Ponekad, kaže, oseća da su svi njeni pokušaji da ispravi svoju situaciju samo još jedna od loših odluka.
Međutim, Ana nije potpuno sama. Ima prijateljice koje je podržavaju i pomažu joj da izdrži sve nedaće. Ona se priseća da je prošle godine Božić provela kod prijateljice, dok je Novu godinu dočekala u prihvatilištu, ne osećajući nikakvu euforiju za praznicima. U njenoj svakodnevici, kafene i šetnje su male utehe. S obzirom na to da joj je najvažnija stvar da svi njeni najbliži budu zdravi i dobro, Ana se nada da će se odnos sa njenom decom popraviti i da će moći da viđa unučad.
Život u prihvatilištu
Prihvatilište je mesto koje nije uvek lako, ali Ana se trudi da nađe male radosti u svojoj svakodnevici. Iako su joj uslovi u prihvatilištu teško pali, napominje da je bar sada moguće da uđe u prihvatilište nakon 15 sati, dok je ranije morala provoditi ceo dan napolju. Ulice grada i parkovi su njeno utočište, a riva na kojoj voli da sedi i posmatra ljude daje joj osećaj da još uvek postoji. Gradskim autobusima se vozi, a tržni centar postao je jedno od mesta gde oseća bar delimično životnu udobnost. Za nju, mali užici poput šetnji, kafe u kafiću i razgovora sa poznatim osobama postali su neizmerno važni u borbi za unutrašnju stabilnost.
Zaključak
Ana iz svoje životne priče ne povlači samo lekcije o lošim odlukama, već i o tome kako se treba nositi sa posledicama tih odluka. Njena snaga leži u prihvatanju situacije, uz nastojanje da se svaki dan učini boljim. Iako nije u idealnim uslovima, ona ne gubi veru. Nada se da će joj život doneti šansu da obnovi odnose sa decom i unučadima, ali i da će pronaći bolji smeštaj. Možda više nikada neće biti u poziciji da se oporavi u potpunosti, ali njen nepokolebljiv duh i odlučnost da preživi nastavljaju da je pokreću svakog dana.