Od davnina se smatralo da fotografija ima energetsku moć. Prema starim tumačenjima, lik osobe na slici ostaje povezan sa njenom suštinom, čak i kada ona više nije živa. Na taj način fotografija postaje most između sveta živih i mrtvih.
U gotovo svakoj kući postoji kutak ili fioka u kojoj se brižno čuvaju stare fotografije. Na njima se nalaze roditelji, bake i deke, prijatelji i članovi porodice koji su nam bili važni, ali kojih više nema među živima. Za mnoge ljude fotografija nije samo komad papira, već uspomena i emocionalna veza sa prošlošću. Ona čuva trenutke i osećanja koja bismo želeli da ostanu sa nama zauvek. Ipak, različita vjerovanja i tradicije širom sveta ukazuju da fotografijama umrlih treba pristupiti sa posebnom pažnjom.
Nekima to donosi utehu – osećaj da je voljena osoba i dalje tu, makar u sećanju. Međutim, kod drugih može izazvati strah i nelagodnost, jer se veruje da stalna prisutnost fotografija pokojnika može narušiti mir i energiju doma.
- Jedno od najčešćih pravila u ovim vjerovanjima jeste da slike umrlih ne bi trebalo držati na vidljivim mestima – na zidovima, policama ili stolovima. Razlog za to je ideja da fotografija „uzima“ energiju živih. Gledanje u nju iz dana u dan, prema predanju, crpi životnu snagu i polako utiče na zdravlje i raspoloženje ukućana. Iako ovo možda zvuči mistično, psihološki gledano, stalno podsećanje na gubitak može zaista otežati proces tugovanja i održavati osećaj tuge u svakodnevnom životu.
Ipak, ovo ne znači da fotografije umrlih ne treba čuvati. Naprotiv, one mogu imati lekovit efekat kada se povremeno pogledaju, jer podsećaju na lepe uspomene i bliskost. Razlika je u tome gde i kako ih držimo. Preporuka je da budu u albumu ili kutiji, sa kojima se susrećemo samo kada želimo da evociramo sećanja, a ne da neprestano budu deo našeg svakodnevnog okruženja.
Drugo važno pravilo kaže da fotografije živih i mrtvih ne bi trebalo držati zajedno. Smatra se da se na taj način mešaju energije onih koji su tu i onih koji su otišli, što može doneti nemir. Zato se često preporučuje da se napravi poseban album samo za slike pokojnika. Ako postoje zajedničke fotografije na kojima su i živi i mrtvi, neki veruju da ih je bolje fizički odvojiti – izrezati ili skloniti – kako bi se simbolično razdvojile njihove energije. U tu svrhu često se biraju crni albumi ili omoti, jer crna boja simbolizuje završetak, mir i odvajanje od svakodnevnog života.
Posebna pažnja posvećuje se i danima kada je prikladno gledati fotografije preminulih. Prema tradicionalnim običajima, to je najbolje činiti u danima posvećenim mrtvima – kada porodica odlazi na groblje, pali sveće ili se okuplja da oda počast precima. Tada fotografije dobijaju ritualni značaj i postaju deo trenutaka sećanja, a ne stalni podsetnik na gubitak u prostoru u kojem živimo. Na taj način se stvara ravnoteža – prošlost se poštuje, ali ne guši sadašnjost.
- Važno je naglasiti da, bez obzira na verovanja, fotografije pokojnika imaju stvaran emocionalni uticaj na žive. Za neke ljude one su dragocen izvor snage – osećaj da im voljena osoba i dalje pruža podršku. Za druge, međutim, to može biti teret, jer stalno podseća na bol i gubitak. Zato mnogi biraju kompromisno rešenje: čuvaju slike, ali ih ne drže stalno na vidnom mestu. Tako mogu da im se vrate kada žele, ali u isto vreme zadržavaju mir u svakodnevici.
Ovakva praksa zapravo ima i praktično objašnjenje. Proces tugovanja zahteva vreme i prostor. Ako nas fotografija svakodnevno podseća na bol, to može usporiti emotivno zaceljivanje. S druge strane, povremeno podsećanje kroz album ili posebni ritual može pomoći da se sećanja pretoče u snagu, a ne u stalnu tugu.
Zato se može reći da pravila o držanju fotografija umrlih nisu stroge zabrane, već smernice kako da pronađemo ravnotežu između čuvanja uspomena i zaštite sopstvenog emotivnog mira. Fotografije nas povezuju sa prošlošću, ali je važno da ne zaboravimo da živimo u sadašnjosti.
Na kraju, sve se svodi na lični osećaj. Ako vam prisustvo fotografije pokojne osobe u dnevnoj sobi donosi utehu i osećaj da je ona tu da vas čuva, nema razloga da je sklanjate. Ako, pak, izaziva nelagodnost ili vas stalno podseća na bol, bolje je da je sačuvate na mestu gde ćete joj se vraćati onda kada sami to poželite. Najvažnije je da fotografije budu izvor ljubavi i sećanja, a ne stalni podsetnik na gubitak.