U današnjem članku donosimo priču o jednoj od poslednjih živih čuvarica drevne balkanske tradicije virdžinama, ženama koje su, zarad opstanka i prava, odabrale da žive kao muškarci, zaveštane na celibat i lišene mogućnosti da ikada osnuju porodicu.
- Iako su nekada bile prisutnije, danas ih je ostalo svega desetak – i to uglavnom u zabačenim krajevima Albanije i Kosova.Jedna od njih je Đustina Grišaj, žena iz sela Lepuše, smeštenog u planinskoj oblasti Velika Malesija. Kada je imala samo 23 godine, donela je odluku koja će joj zauvek promeniti život. Odrekla se ženskog identiteta i zavetovala na život u ulozi muškarca, ne zbog ličnog identiteta, već kao nužnost preživljavanja u svetu koji nije imao mesta za žensku slobodu. „Ako si hteo da preživiš – morao si da postaneš jedan od njih“, izjavila je Đustina.
U albanskom društvu, takve žene nazivaju se burneše – zaklete device koje su odbacile svoju ulogu žene da bi stekle prava rezervisana isključivo za muškarce: pravo na imovinu, odlučivanje, slobodu kretanja. Đustina je odrasla u teškom siromaštvu, a nakon smrti oca, njena majka je ostala sama sa šestoro dece. Preuzimajući teret muške odgovornosti, Đustina je obukla pantalone, zauzela autoritativni stav i umesto ljubavi izabrala samotnički život.
Danas ima 58 godina i živi skromno, ali dostojanstveno – vodi gostionicu, obrađuje zemlju, uzgaja stoku i leči ljude biljem. Iako život u planini nije lak, pogotovo zimi kada selo ostaje bez struje i signala, ona ne izražava žaljenje. „Ponosna sam što sam burneša. Ni za čim ne žalim.“
Đustinina bratanica Valerijana, koja je odrasla uz nju, priseća se detinjstva i trenutka kada je njena drugarica sa samo četrnaest godina napustila školu da bi se udala. Za žene na selu, izbori su i dalje ograničeni. Ako ne žele brak, alternativa je da postanu burneše. Ipak, Valerijana je odabrala treći put – napustila je selo, otišla u Tiranu i počela da studira režiju i fotografiju, odlučna da prekine krug tišine i pokornosti.
- Život burneše sa sobom nosi duboku složenost. Biti burneša nije značilo samo odricanje od ženstvenosti, već i žrtvovanje ljubavi, majčinstva i pripadnosti. Drande, burneša iz Šenđina, tvrdi da se uvek identifikovao s muškarcima i da mu je život u toj ulozi doneo poštovanje. Pije rakiju, puši i govori o sebi u muškom rodu. Ali u trenucima samoće, priznaje da se zapita kako bi bilo imati dete i osećati bliskost s nekim.
- Ova tradicija duboko je ukorenjena u Kanunu, albanskom zakoniku iz 15. veka, koji je ženama u potpunosti uskraćivao prava. Prema tim pravilima, žena je bila vlasništvo muža, bez prava na obrazovanje, nasledstvo ili slobodu. Jedini način da se izuzme iz tog sistema bilo je – da postane muškarac. Takođe, u okviru krvne osvete, žene su bile pošteđene, ali burneše su ulaskom u mušku ulogu bile uključene i poštovane kao deo muške strukture, čime su istovremeno bile i zaštićene.
Etnografkinja Aferdita Onuzi ističe da je za mnoge žene zavet bio način da izbegnu dogovoreni brak, da sačuvaju čast porodice, ali i da izbegnu krvnu osvetu. „Bio je to njihov jedini način da pobegnu“, navodi ona.
U savremenom kontekstu, razlika između tradicionalnih i modernih burneša postaje sve jasnija. Nekada je to bio čin preživljavanja, danas je lični izbor, ali ni jedna odluka nije doneta lako. Aktivistkinja Rea Nepravišta tokom protesta u Tirani nosila je transparent sa precrtanom rečju „burneša“ i natpisom: „Jaka žena“. Ona poručuje da snaga žene ne mora biti definisana kroz muške kategorije i da moramo redefinisati pojam snage.
Statistike su i dalje poražavajuće – gotovo 60% Albanki između 15 i 49 godina doživelo je neku vrstu nasilja, samo 8% poseduje zemlju, a razlike u platama su značajne. Ipak, borba za ženska prava se nastavlja, uz više žena u parlamentu i veće društveno učešće.
Valerijana danas kroz objektiv fotografskog aparata beleži svakodnevicu burneša, svesna da je ova tradicija na ivici iščeznuća. Kaže da se današnja sloboda ne mora plaćati ličnim identitetom. Možete biti žena i imati glas.Đustina, poslednja burneša, kaže da ne zna da li bi isti izbor ponovila da danas bira, ali ne kaje se. „Možda ne bih to uradila da sam živela danas. Ali tada – to je bio jedini način. I da mogu da se vratim, opet bih sve isto.“
S tim uverenjem zatvara se jedno poglavlje istorije, a rečima: „Neće više biti viržina. Ja ću biti poslednja“, Đustina simbolično označava kraj jedne epohe – epohe u kojoj je žena morala da se odrekne sebe da bi bila slobodna