Napeto je još jednom pročitala tekst. Pre pet godina otvorila je centar za decu s invaliditetom u Majamiju i sad će. po svoj prilici, otvoriti i drugi.
Uzdahnula je. Ceo članak bio je niz pohvala, čak je i njena fotografija bila laskava. Pa zašto onda nema nimalo energije? Osmeh joj je nestao sa lica, jer ta bujna crvena kosa i te srećne plave oči s fotografije pripadaju Gvinet iz onog kratkog perioda zaljubljenosti. A onda joj je Šon Mej pre pet godina slomio srce odbacivši je kao što se bacaju reklamni flajeri.
Zaboravi!, opomenula je Gvinet sebe. Ovaj tekst nije ni u kakvoj vezi s kretenom od njenog muža, s kojim je u bračnoj zajednici živela smešno kratko vreme.
Ali to pripada prošlosti.
Sadašnjost je daleko od crne rupe, u koju je upala kad je napustila Šona. Osim toga, preživela je mnogo gore stvari od njegove izdaje. I dalje ju je bolela pomisao na nesreću, koja joj je uništila san da postane slavna pijanistkinja. Tada je bila potpuno skrhana, ali se podigla na noge. A sad se zalaže za nešto divno: da muzikom obogaćuje život deci, kojoj je pomoć i te kako potrebna.
Otvorila je laptop i počela da čita mejlove. Dvadeset minuta kasnije posegnula je za gomilom pisama na radnom stolu. Prestala je da diše kad je ugledala prvo. Kao hipnotisana, gledala je u zaglavlje koverte s nazivom firme.
