Reska zvonjava budilnika odjeknula je kao hiljadu bubnjeva u glavi Monike Galager i ona se nevoljno promeškoljila u krevetu. Bacivši pogled na sat, shvatila je da je zaboravila da ga isključi. Tek je pola osam, a uzela je slobodan dan i pojma nije imala šta će sa sobom. Da ode u kupovinu? Možda bi trebalo da poseti prijatelje? Ili da pospremi stan? Ipak je odlučila da učini ovo poslednje, kao i mnogo puta u poslednje vreme. Kasnije ću otići malo da prošetam po gradu, razmišljala je navlačeći preko pidžame tanku kućnu haljinu pastelnih boja, luksuz koji je sebi priuštila protekle nedelje.
Nije bila raspoložena za druženje s prijateljima, koji su joj pomogli da nađe posao u ovom lepom gradiću. Zaista su bili divni, trudili su se na svaki način da je uvedu u društveni život, na čemu im je bila zahvalna, ali ona još nije bila spremna za to. Nesreća koju je doživela pre pola godine pritiskala joj je dušu i nije umela da se oslobodi bola. Zar je moguće da se to baš njoj dogodilo? I to u trenutku kad je pomislila da je konačno pronašla mir…
Posle bola preživljenog zbog neuzvraćene mladalačke ljubavi, mislila je da joj se sreća napokon nasmešila kad je upoznala Ričarda Kartrajta, momka dečačkog lica, za koga se godinu dana kasnije udala. Ričard je otpočetka znao za njen ljubavni brodolom, ali to mu nije smetalo. Obasipao ju je pažnjom u želji da joj pokaže koliko je voljena, a ništa zauzvrat nije tražio. Monika je to umela da ceni ako već nije mogla da mu uzvrati istom merom. Ubrzo su počeli redovno da se viđaju, njene su rane polako zaceljivale i iz dana u dan bivala je sve vedrija i raspoloženja. I sve je to mogla da zahvali isključivo Ričardu.
