Džefri je došao samo zato što ga je Britni zamolila i zato što je želeo da upozna čoveka za kog se njegova mala sestra udala. Svom ocu baš ništa ne duguje, a za ovo mesto vezuju ga samo ružne uspomene. U međuvremenu je izgradio svoj svet, koji mu niko ne može oduzeti. I sve je stvorio sam, ni iz čega.
Drugi put u životu izleteo je iz iste restoranske sale bežeći od istog čoveka. Ali ovoga puta nije bio sam… s njim je bila Melodi, jedina žena kojoj je verovao.
Kad su se prijavili i smestili u hotelske sobe, Melodi je jedva dočekala da se raskomoti i obuče nešto udobnije. Eh, kad bi bar mogla da zaboravi malopređašnji događaj… ali scena iz „Bela Frančeske“ bila je tako upečatljiva.
Nikada ranije nije videla Džefrija tako… razjarenog, šokirala ju je njegova agresivnost i, na momente, činilo joj se, neuračunljivost. Poznavala je šarmantnog i opuštenog Džefrija, a sad ga je videla u sasvim drugačijem svetlu i taj utisak potpuno ju je obuzeo.
Pritom nije bila svesna činjenice da razmišlja o Džefriju van poslovnog konteksta, zapravo, o njegovom privatnom životu. Inače nije pridavala značaj muškarcima sličnim Džefriju, jer su oni za nju bili ženskaroši, koji trče za svakom suknjom. Ali kad je čula malopređašnju raspravu između oca i sina, pomislila je da je Džefri zapravo sličniji ocu nego što je to želeo da bude, a od njega je nasledio i šarm, zahvaljujući kojem je žene, pa i nju, vrteo oko malog prsta.
