Eileen Goudge
Vrt laži
Rejčel i Rouz odrasle su u različitim sredinama. Rejčel, okružena luksuzom na Menhetnu, kao princeza, odlučna u nameri da postane priznat doktor. Rouz, odrasla u sirotinjskom kvartu Njujorka, podlegla je ljubavnoj strasti previše mlada i nekako prebrzo, a zatim, bežeći od slomljenog srca utehu pronašla u uspešnoj karijeri advokata. Nijedna nije znala za tajnu koja ih povezuje, tajnu koja je počela njihovim rođenjem, i koja ih je još više spojila kada su se obe zaljubile u istog, fascinatnog muškarca. To ih je konačno dovelo, licem u lice, do potpune istine o onoj drugoj, kao i o sebi samima.
Odlomak:
Nekada davno, jedna siromašna udovica živela je u maloj kolibi s baštom u kojoj su rasla dva ružina drveta. Jedno je imalo bele ruže a drugo crvene. Ona je imala dve ćerke, koje su bile baš poput tih ruža: jedna se zvala Snežana a druga Ružica…
„Grimove bajke”
Njujork, 3. juli 1943
Silvi Rozental je stajala pred velikim ogledalom s pozlaćenim ramom na odeljenju za ženske šešire u robnoj kući Bergdorf. „Ne znam”, rekla je prodavačici koja je obletala oko nje. Silvi je poravnala ivicu zelenog slamnatog šešira. „Ne mislite da je to, možda, malo previše?” „Videla sam Elenor Ruzvelt da je nosila baš takav šešir, u filmskom žurnalu pre neki dan”, rekla je punačka prodavačica. „Naravno, ona nije… uh, u blaženom stanju.” Snizila je glas skoro do šapata kakvim se govori na sahranama.
Silvi je bila isfrustrirana. Zašto su je svi uvek na to podsećali? Dragi bože, zar nisu mogli da joj dozvole da, makar jednom, zaboravi na to? Prstom je dodirnula obod šešira od svilene trake i tkanine boje zelene jabuke, dok joj se ljutnja prema ženi gubila u talasu sumnje u sebe. Oh, da je samo Džerald ovde! Nikada ne znam šta da odaberem. I osećam se tako grozno ukoliko se njemu to ne svidi.
Skinula je šešir i piljila u svoj odraz, osećajući se, kao i mnogo puta u ovih osam godina koliko je bila u braku, zbunjeno, čak i nedostojno. Kada mi on kaže da sam prelepa, sam bogzna šta on vidi na meni. Videla je dugačko, mršavo lice, potpuno obično, osim očiju. One su bile krupne, zelene poput boce šampanjca, a njene trepavice i obrve tako blede, skoro nevidljive. Oči su joj nekako izgledale kao da su stalno zaprepašćene.
Silvi se setila da joj je Džerald jednom rekao kako ga podseća na Tenijelovu gravuru Alise. Nasmejala se u sebi. Da, možda je u pravu što se toga tiče. Ja zaista mislim da sam ponekad u Zemlji čuda. Bacila je pogled oko sebe. Kupovina u Bergdorfu bila je neverovatna, poput skrivenog raja naizgled netaknutog ratom. Kamene urne iz kojih su se širili mirisi ljiljana i orhideja, precizno izrađeni francuski stolovi i vitrine koje su s prednje strane ispunjene prelepim ručno rađenim bočicama parfema – iako je ovih dana sam parfem bio luksuz.
