Sve to zajedno, bilo je veoma začuđujuće. Zar nekome ko ne
vidi, štaviše, nekome ko je potpuno slep, ne bi bilo lakše da se
snađe u nekoliko manjih, odvojenih soba, nego u ovom
ogromnom pro- stom? Čemu toliki prozori, kad je za slepog
čoveka potpuno ire- levantno da li je oko njega sve zamračeno, ili
se kupa u svetlosti? Čemu savtaj savršeni, modemi dizajn, te
znalački odabrane kom- binacije boja i, konačno, te slike na
zidovima, koje su svakako koštale mnogo… Kad njihov vlasnik ne
može da uživa u njima.
Kakav žalostan apsurd! Čaša ledene hmunade koju joj je neučuj-
na i uredna sobarica donela stajala je pred Amandom i netaknuta,
a ona je osećala kako je preplavljuje saosećanje. Ona vrsta du-
bokog razumevanja i tuge koju su u njoj oduvek izazivah ljudi sa
bilo kakvim hendikepom, i svi oni koji su nečega lišeni.
Džeremi Kolins, kompozitor pop muzike, autor brojnih hitova
koji bi čim se pojave u Americi dostizali planetamu populamost,
bio je bogat i slavan, ali hšen moždaupravo onog najđragocenijeg.
Sunčeve svetlosti, boja, oblika… Svega onoga što oči većine dm-
gih ljudi gledaju bez prestanka, i praktično i ne primećuju, jer su
na to naviknuti. Za njega, taj vidljivi svet svakako je predstavljao
neprocenjivo, i nepovratno izgubljeno bogatstvo. Džeremi Kolins
je, naime, bio slep.
