U redu ispred Izabel, samo desetak mesta ulevo, ustao je visoki, veoma razvijen čovek i krenuo prema pozornici. Dok je prolazio ispred nje, u deliću sekunde, njihove oči su se srele. On je brzo skrenuo pogled, ali ga Izabel nije ispuštala iz vida dok se penjao na pozornicu, primao statuu, rukovao se i stao iza mikrofona. Kada je progovorio, njegov glas je bio dubok i izražajan, bez stranog naglaska. To je moglo da iznenadi publiku, ali ne i Izabel. Znala je, bolje od bilo koga drugog, da su Stamfordovi roditelji bili Nemci, ali da je odrastao u Njujorku i bio Amerikanac baš koliko i ona.
Nije čula ni jednu reč od onoga što je rekao u svom govoru. Čula je samo da se publika smeje i s gorčinom je pomislila da šest godina provedenih u Nemačkoj nije uticalo na njegov urođeni smisao za humor. Nije se nimalo promenio! Džonijeva pojava je bila tako markantna i upečatljiva baš kao pre deset godina, kada su se prvi put sreli. Nije bilo ni traga od sedih vlasi u njegovoj crnoj kosi i čak i sa ove daljine, Izabel je mogla da oseti magnetnu snagu kojom je zračio i kojom je sa lakoćom privlačio gledalište.
