Hladni njujorški vetar užasno jako je duvao kada je Hejdi Barouz promolila nos iz taksija. Do ulaza u restoran trebalo je samo da pređe na drugu stranu Sedme avenije, ali za nju koja je imala urođenu netoleranciju na loše vremenske prilike i to je bilo previše. Navukla je belu vunenu kapu sve do obrva, proverila da li joj je šal dobro umotan i visoko podigla kragnu jarko plave perjane jakne. Platila je taksisti vožnju i preostalo joj je još samo da navuče meke, tople rukavice, pre nego što će hrabro iskoračiti napolje. Odmah je pojurila preko pešačke zebre, ali prokleti semafor baš tada je počeo da trepće, a za vozače se upalilo zeleno svetio. Sa svoje leve strane Hejdi je čula piskavo zavijanje kočnica ali se nije usudila da pogleda u tom pravcu. Ona, koja je u ponekim situacijama bila odlučnija i hrabrija od bilo kog muškarca, u drugim prilikama bi se neočekivano uplašila. Nastavila je da pretrčava široki kolovoz gotovo žmureći, dok su vozači besno trubili.
Neko je otvorio prozor i raspomamljeno viknuo – Ludačo! Trebalo bi te smestiti u ustanovu zatvorenog tipa, budalo! Da ne žurim, sada bih izašao napolje, da te naučim pameti! Pošto je već bila stala na ivičnjak i našla se na sigurnom, Hejdi se odvažila da okrene glavu i pogleda ko ju je to tako velikodušno počastio pretnjama. Auto je bio „mustang” boje crnog vina, sa teksaškim tablicama, a vozač čije je gnevno lice provirivalo kroz otvoren prozor bio je nekakva spodoba sa veoma gustom i veoma kudravom kosom boje lešnika, koja je na vetru poprimala konture hobotnice sa raširenim pipcima.
