U današnjem članku želim da vas povedem kroz jedno razmišljanje koje budi nostalgiju na prošla vremena, kada nisu postojali internet, mobilni telefoni i kompjuteri, a svet nije bio digitalizovan kao danas.
Fotografija koju ćemo opisati podsjeća nas na to kako su izgledale porodice u prošlim vremenima, u periodima kada su bili prisutni jednostavni, ali dragoceni trenuci zajedništva.Jedna fotografija koja je nedavno postala popularna na društvenim mrežama prikazuje tipičan jugoslovenski stan iz 1970-ih i 1980-ih godina. Na prvi pogled, enterijer tog stana može izgledati zastarelo prema današnjim estetskim normama. Smeđi tonovi, veliki tepisi, drvene zidne police i klasični TV aparati su detalji koji čine prostor prepoznatljivim.
- Međutim, ono što najviše privlači pažnju nije sama boja nameštaja ili zidova, već jedan detalj koji je potpuno suprotan modernom vremenu – porodica koja sedi zajedno, bez mobilnih telefona. Na slici su deca u krilu roditelja, svi sede blizu jedni drugih, a pažnja je potpuno posvećena trenutku koji dele. Nema ekrana, nema razdvojenosti, nema skrolovanja po društvenim mrežama. Ovo je jednostavna scena koja izaziva snažne emocije kod mnogih korisnika društvenih mreža, pogotovo kod onih koji su detinjstvo proveli u takvim domovima.
Jedan od komentara koji se izdvojio ističe: „Tom stanu ne fali ništa. Vidite koliko ljubavi ima. Deca sede roditeljima u krilu, to je bilo najvažnije. Ne kao sad kad svako sedi za sebe i samo gleda u telefon. Niko nema vremena za razgovor. To je tužno i žalosno.” Ovi komentari otkrivaju duboku potrebu za povezanošću, koja postaje sve ređa u svetu prepunom tehnologije. Ljudi sve više shvataju da je emocionalna bliskost unutar porodica zamenjena digitalnim razdvajanjem, što dovodi do gubitka onih dragocenih trenutaka bliskosti. U prošlim vremenima, uprkos materijalnoj skromnosti, mnogi domovi su bili ispunjeni toplinom, zajedništvom i neposrednošću, što je često zamenjivalo materijalnu vrednost.
Drugi korisnik je dodao: „Ja sam prvo uočila da roditelji drže decu u krilu. Bilo je to vreme ljubavi u porodici. Sada svako gleda u svoj telefon.” Ovaj komentar osvetljava promenu porodične dinamike. Nekadašnji fizički kontakt i prisutnost su zamenjeni tišinom koju prekida samo zvuk notifikacija. Na ovoj fotografiji nije prikazan samo enterijer jednog stana, već i portret života tog vremena. Sofe prekrivene ćebadima, zavese sa cvetnim motivima, porodična fotografija na polici i domaća poslastica na stolu – svi ovi detalji ocrtavaju svakodnevni život u tom periodu. I iznad svega – tu je prisutnost, pogled u oči, zajednički trenuci bez distrakcija.
- Jedan komentar je posebno dirljiv: „Stan nije bitan na ovoj slici. Meni je super! Imala sam prelepo detinjstvo u takvom domu! Moji roditelji, sestra, ja, crtaći u 19:15, silni gosti, smeh! Meni ništa nije falilo, a topline doma bilo napretek!” Crtaći u 19:15, koje je emitovala Televizija Beograd, bili su večernji ritual kada su se svi članovi porodice okupljali pred jednim televizorom. Iako danas svaki član porodice ima sopstveni ekran, zajedničkih trenutaka pred televizorom je sve manje. Iako tehnologija donosi brojne prednosti, često se postavlja pitanje: šta smo sve izgubili u toj trci za modernim? Fotografija jednog običnog stana iz Jugoslavije pokreće razgovor koji ide daleko izvan samog enterijera.
U još jednom komentaru stoji: „I šta im je falilo? To se zvao dom, u kome smo bili sretni…” I zaista, reč „dom” u ovom kontekstu ne odnosi se samo na kvadrate, zidove ili dekoraciju, već na prostor odnosa, poverenja i podrške. Bio je to prostor u kojem su roditelji imali vremena da se posvete deci, gde su deca rasla gledajući svoje roditelje kako sede zajedno, razgovaraju i dele svakodnevicu. Danas, mnogi roditelji i deca, iako fizički blizu, žive u paralelnim svetovima, što je stvorilo emocionalnu distancu, iako su svi u istom domu.
Povratak korenima, makar kroz razmišljanje o prošlim vremenima, čini se važnijim nego ikad. Jer slike poput ove ne izazivaju samo nostalgiju – one nas podsećaju na to šta znači prava bliskost i kako bi trebalo da izgleda vreme provedeno zajedno. U svetu gde se bliskost sve češće meri brojem lajkova i poruka na društvenim mrežama, možda je pravo vreme da se zapitamo – da li bismo bili srećniji da sednemo jedni drugima u krilo, umesto da sedimo pored njih, zagledani u ekrane? Jer možda najvrednija stvar u stanu nije bila komoda, ni televizor, ni boja zidova – već toplina koja je postojala među ljudima koji su živeli u tom domu.