Tobajasa sam prvi put ugledala na izložbi održanoj na pristaništu Santa Monike. Četiri godine kasnije upoznali smo se u podzemnoj, dok je voz bio zaglavljen u gužvi ispod Četrnaeste ulice, a na prvom sastanku šetali smo Bruklinskim mostom. Naša priča trajala je tačno jednu deceniju pre nego što smo raskinuli. Ali, kao što je nekada već neko rekao – lakše je nečemu videti početak nego kraj.
Bila sam na drugoj godini fakulteta. Pohađala sam Konradova predavanja iz filozofije. Kao sastavni deo predmeta, svake nedelje bi po jedan student organizovao izlet. Neko nas je vodio do znaka Holivuda, neko do kakve napuštene kuće na putu Malholand, koju je projektovao meni nepoznati arhitekta. Nisam sigurna koja je bila svrha tih izleta, sem što je Konrad, kako je i sam priznao, voleo da izađe iz učionice. „Unutra nećete naučiti ništa“, često bi rekao.
Za izlazak koji sam ja organizovala odabrala sam izložbu Pepeo i sneg. O njoj su mi pričali prijatelji koji su je posetili vikend ranije. Podigli su dva ogromna šatora na plaži pokraj pristaništa Santa Monike, a umetnik Gregori Kolbert izložio je svoja dela – divne velike fotografije na kojima su prikazani ljudi u harmoniji sa divljinom. Na Bulevaru Sanset je čitave 2006. godine stajao ogroman bilbord – dete čita slonu koji kleči pred njim.
Bila je to nedelja koja je prethodila Danu zahvalnosti. Sledećeg dana trebalo je da otputujem avionom u Filadelfiju kako bih provela praznik sa maminom porodicom. Mama je razmišljala o povratku na istok, odakle je poticala. Živele smo u Kaliforniji od moje šeste godine, otkad nas je moj otac napustio.
Bila sam veoma napeta. Sećam se da sam proklinjala samu sebe što sam pored toliko drugih obaveza prihvatila, da organizujem izlet. Svađala sam se s Entonijem, svojim idi mi – dođi mi dečkom sa poslovnih studija, koji je retko napuštao utvrđenja svog bratstva, izuzev kad je odlazio na „put oko sveta“ tematske žurke, na kojima se putovalo jedino do toaleta nakon pomešanog pića.
