lako se bavila dinamičnim novinarskim poslom i poznavala mnogo ljudi u Klivlandu, Lorejn Brajson nije bila devojka koja mnogo izlazi. U TV stanici CLN radila je u redakciji za kulturu, tako da je zbog posla uglavnom pratila koncerte, pozorište, film i izložbe. Lude žurke iz školskih i studentskih dana ostale su za njom. Ali te subote njena koleginica Barbara je slavila rođendan, tako da je Lorejn sa celim društvom ostala na partiju do kasno. Popila je nekoliko pića, i u nedelju se probudila tek posle podne, sa lakom izmaglicom u glavi.
Ustala je, skuvala kafu i pogledala u svoj telefon. „Četiri popodne, ručak kod tate”, pisalo je u podsetniku. Da nije bilo toga, sasvim bi zaboravila da je nedelja. Lorejnina majka umrla je pre nekoliko godina, njen otac, Majki Brajson, bio je udovac, a Lorejn je gotovo svake nedelje odlazila kod njega na ručak. Radila je to zato što je želela da ga vidi, naravno, ali i zato da bi se on osećao manje usamljenim.
Mada Majki zapravo nije bio usamljen čovek. Bio je psihoterapeut, jedan od najboljih u Klivlandu i vrlo zaposlen. Imao je svoje savetovalište u prestižnom gradskom kvartu i zapošljavao još nekoliko psihologa. Imao je i dosta prijatelja, takođe, ali ipak, posle smrti Lorejnine majke Džuli, za njega više ništa nije bilo isto. Njegovi prijatelji imali su supruge, a on je bio sam. Vikendom, kada nije radio, osećao se najusamljenijim, i zato se Lorejn trudila da nedeljom redovno odlazi kod njega.
Pogledala je na sat i zaključila da ima vremena da se spremi na brzinu i stigne na ručak oko četiri sata, kada ju je otac očekivao.
