Tužba, sudovi, advokati, pretnje, dokazi, svedoci, deoba imovine, insistiranje na očuvanju ugleda…
Sve je to navelo Džejmija da se, svojevremeno, otisne u nomadski život, da odbaci stege koje su od ljudi činile robove. On se veoma svesno odrekao komfora i luksuza, da bi bio slobodan, da ne bi podnosio pritisak svakodnevnog življenja.
Ponovo je osetio prezir prema ljudima koji su, najviše od svega, želeli da povlađuju svom egu. Koji su bili podanici tog ega.
Pretpostavio je da je Alden Höländer bio izvrstan hirurg, ali nimalo nije sumnjao u to daje on bio u potpunoj vlasti svog ega. Bukvalno se batrgao u lancima, ni ne sluteći lepo-te slobode.
Džejmi je, sa iskrenim ljudskim žaljenjem, posmatrao Aldena. Gajio je duboko saosećanje prema njegovom zatočeništvu.
Ipak, nijednog trenutka nije dozvolio sebi da previdi koliko je, kao takav, doktor Holander bio opasan. Za njega je očuvanje granica ega bilo važnije od postupanja na nivou ljudskosti.
Upravo zbog toga sa tim čovekom nije bilo moguće pregovarati.
A to je značilo da će on, Džejmi, morati da se pokori njegovim pretnjama.
Sela Brejšn
Uz zvuke gitare