– U redu, gospodine Konor. Da, naravno da pristajem! Kada treba da vam se javim?
Tori Rid zamišljeno je gledala nekud preko glave svoje prijateljice, a zatim se naže i dohvati olovku. Melani joj dodade parče papira, sa veoma nestrpljivim izrazom lica. Pomno je pratila svaki pokret i prosto gutala reči koje je njena cimerka i prijateljica govorila u slušalicu.
– Budite bez brige. Spremna sam da u potpunosti opravdam poverenje koje ste mi ukazali…
– To! – Melani prigušeno ciknu i otplesa u pravcu kuhinje. Čula je dovoljno. Tori je napokon dobila svoj prvi posao!
– Do skorog viđenja, gospodine Konor – vitka devojka duge, smeđe kose pažljivo spusti slušalicu na mesto.
Istog trenutka njeno do tada ozbiljno, lepo lice pravilnih crta potpuno se preobrazi. Crne oči zablistaše, a pune, izražajne usne razvukoše se u zadovoljan osmeh. Ona potrča ka kuhinji, gde se umalo sudari sa Melani, koja je još uvek plesala, sa dve čaše u ruci. Tori primeti vino na stolu i naglo se uozbilji.
– Sta slavimo? – ugrizla se za usnu i blago namrštila, glumeći zbunjenost.
– Ništa – Melani spusti čaše na sto i do polovine ih napuni, tiho pevušeći.
– To ja samo onako…
Tori više nije mogla da se pretvara i obe devojke se glasno nasmejaše.
– Čestitam, Tori! – prijateljica je snažno zagrli, a zatim joj pruži čašu.
– Da nazdravimo!
– Čemu?
– Za početak, plaćenim računima i novim zavesama! Kasnije ćemo videti…
– Ma, kakvim računima? Ti se ponašaš kao da sam ja, ovaj prvi mesec, u kompaniji gospodina Konora radila za šišarke!
– Naravno da nisi, draga – Melani zabaci kosu i pogleda je pokroviteljski.
– Radila si za mrvice!!!
Tori spusti čašu i napući usne.
– Pa, šta si ti očekivala? Pripravnička plata i ne može biti veća… Uostalom, obe smo znale da je to samo privremeno, dok se ne dokažem i ne dobijem svoj prvi samostalni posao.
– I)a, kao da tvoje savršene ocene sa Hartford univerziteta i nagrade koje si dobijala tokom studija, nisu bile dovoljne! Pa i sama si prošle nedelje rekla da ti se smučilo da budeš potrčko starijim dekoraterima!
– Tako je moralo biti, Melani – stiže diplomatski odgovor.
– Naravno da nije bilo moguće da mi, kao početniku, odmah daju sopstvenu kancelariju i procenat od svakog posla!
– Ali, ovaj put će biti tako, zar ne? -ona ponovo podiže čašu. – Živela!
Devojke otpise po malo vina. Tori zatim sede za mali trpezarijski sto, vrteći
zamišljeno čašu u ruci.
– Znaš, ovaj prvi posao baš i nije ono čemu sam se nadala…
– () čemu to govoriš? – Melani zbunjeno zatrepta. – Ma hajde, devojko, vidim kako ti oči sijaju. Mene ne možeš prevariti!
– Dobro, recimo da si bar donekle u pravu. Bar što se procenta tiče.
– Posao ćeš voditi samostalno, zar ne? – prijateljica je sumnjičavo pogleda.
– Da, a i zarada će biti u redu.
– U čemu je onda problem? U ponedeljak treba samo da se useliš u svoju novu kancelariju i da kreneš sa radom… Sta ćeš uređivati? Neki lokal? Hotel? Porodičnu kuću?
– Samo dve sobe… dečije.
– Sta? – Melanine plave oči zaokružiše se od iznenađenja. Zatim se brzo nasmeja, pokušavajući da prikrije razočaranje. – Pa dobro i to je nešto. Mora da ti ljudi imaju mnogo para, kada su u stanju da angažuju dekoratera iz kompanije „Konor i sin”, samo da urede sobe za decu! Koliko ja znam, firma u kojoj radiš najpoznatija je u Hartfordu!
– Naravno, zato i treba prvo da se dokažem na manjim poslovima! Ali, od nove kancelarije nema ništa.
– Ne razumem! Zar ti to nisu obećali još kada si počela da radiš za njih?
– Da, ali za ovaj posao to neće biti potrebno. Melani, moraću da odem iz grada na par nedelja.
– Gde ćeš raditi?
– U Vorčesteru.
