Usvojili smo trogodišnjeg dečaka. Kada je moj muž prvi put pokušao da ga okupa, on je iznenada vrisnuo, kao da je video nešto nemoguće. Tada još nisam shvatala da će taj trenutak zauvek promeniti naše živote.
Nikada nisam mislila da će dolazak deteta o kojem smo toliko dugo sanjali potpuno preokrenuti sve u šta sam verovala. Ali sada, kada se osvrnem, znam da neki darovi sudbine dolaze kroz iskušenja — da nam pokažu ko zaista jesmo.
„Nerviraš se?“ — pitala sam Marka dok smo se vozili u agenciju za usvajanje.
Stiskala sam u rukama mali plavi džemper koji smo kupili za našeg budućeg sina. Materijal je bio mekan kao oblak, i zamišljala sam kako će ga jednog dana ispuniti toplina njegovih malih ramena.
„Ne,“ odgovorio je, previše čvrsto držeći volan. „Samo želim da sve prođe mirno.“
„Proverio si auto-sedište tri puta,“ nasmešila sam se. „Mislim da si nervozan isto koliko i ja.“
Nasmešio se, ali u očima mu je zatreperila napetost.
Proces usvajanja je bio dug i iscrpljujući. Beskrajni formulari, kontrole, razgovori — većinu papirologije sam završavala ja, dok se Marko bavio poslom. Sanjali smo o bebi, ali čekanje je trajalo godinama, pa sam počela da gledam profile starije dece.
Tako sam prvi put videla Samovu fotografiju. Dečak od oko tri godine, sa očima boje letnjeg neba i stidljivim osmehom. U njegovom pogledu bilo je nešto poznato — kao da je već znao da ću mu ja biti mama.
„Pogledaj,“ rekla sam Marku te večeri, pokazujući mu sliku. „Zar se pored takvih očiju može proći ravnodušno?“
Pogledao je ekran i klimnuo glavom:
„Ima veoma tople oči. Deloje posebno.“
Te reči su mi tada zagrejale srce. Popunili smo dokumenta i posle nekoliko nedelja konačno smo trebalo da dovedemo Sama kući.
U agenciji nas je dočekala socijalna radnica, gospođa Chen. Odvela nas je u sobu za igru, gde je dečak gradio kulu od kockica.
„Sam, sećaš se da sam ti pričala o paru koji želi da te upozna“ — rekla je blagim glasom.
Čučnula sam pored njega i nasmešila se:
„Zdravo, Sam. Kakvu prelepu kulu si napravio. Mogu li da ti pomognem?“
Pogledao me ozbiljno, pa klimnuo glavom i pružio mi crvenu kocku. To je bio trenutak kada sam shvatila — mi ćemo biti porodica.
Put do kuće je prošao skoro u tišini. Sam je u rukama držao svog plišanog slonića i s vremena na vreme tiho „trubio“, oponašajući njegove zvuke. Marko se osmehivao, a ja sam se stalno osvrtala, ne verujući da je to dete sada sa nama.
Kod kuće sam počela da raspakujem njegove stvari — male košulje, čarapice, igračke. Sve je izgledalo novo, krhko i predivno.
„Ja ću da ga okupam,“ ponudio je Marko. „A ti u međuvremenu sve sredi, da se oseća kao kod kuće.“
„Sjajna ideja,“ odgovorila sam, srećna što muž želi da pomogne.
Posle nekoliko minuta čula sam glasan vrisak.
„Moramo da ga vratimo!“
Zaledila sam se.
Marko je stajao u hodniku, bled i zbunjen, kao da je video nešto nemoguće.
„Šta znači ‘vratiti ga’?“ — upitala sam. — „To je dete, Marko, a ne stvar.“
„Ja… ja ne mogu,“ prošaptao je. „Ne osećam da je on moj sin. Neću uspeti.“
„Malopre si se smejao sa njim!“ — povikala sam. — „Šta je s tobom?“
Sklonio je pogled, ne mogavši da odgovori.
Ušla sam u kupatilo. Sam je sedeo u kadi potpuno obučen, stežući svog plišanog slonića uz grudi.
„Hej, dragi,“ tiho sam rekla. „Sve je u redu, ne boj se. Samo ćemo malo oprati ručice i nožice.“
„Bojim se vode,“ šapnuo je Sam.
„Onda neka samo gleda,“ nasmešila sam se i stavila igračku na ivicu lavaboa.
Kada sam mu pomogla da skine čarapice, primetila sam nešto što mi je sledilo krv u žilama: na njegovoj levoj nozi bilo je mladež — potpuno isti kao Markov.
Sećam se da dugo nisam mogla da izustim ni reč. Uveče, kada je Sam već spavao, tiho sam rekla:
„Ima isti mladež kao ti.“
Marko se ukopao.
„Slučajnost,“ odgovorio je prebrzo.
Ali videla sam kako su mu prsti zadrhtali.
Sutradan sam poslala DNK test — uzorak njegove kose i četkice za zube, i bris od Sama, objašnjavajući da je to obična zdravstvena kontrola.
Dok smo čekali rezultate, Marko je počeo da se udaljava. A Sam, naprotiv — sve nam je više pripadao. Posle nekoliko dana počeo je da me zove „mama“. Svaki put kada bih to čula, moje srce bi se istovremeno steglo i raširilo.
Kada su rezultati stigli, sedela sam u kuhinji i gledala u papir. Sve se potvrdilo. Marko je Samov biološki otac.
Uveče sam mu pokazala dokumente. Dugo je ćutao, a onda rekao:
„Bila je to greška. Jedna noć, slučaj… Nisam ni znao da je rodila dete.“
„A ja sam tada lečila neplodnost,“ tiho sam odgovorila. „I sve vreme sam verovala da idemo zajedno ka istom snu.“
Pogledao je u pod.
„Žao mi je… Kada sam video mladež, shvatio sam ko je on. Ali nisam mogao to da priznam.“
Zvučalo je iskreno — ali je već bilo prekasno.
Sledećeg dana otišla sam kod advokatice. Potvrdila je da sam ja Samova pravna usvojiteljka i da moja prava ostaju na snazi. Marko je pristao da se ne meša.
Razvod je prošao brzo. Sam se iznenađujuće dobro prilagodio. Ponekad bi pitao zašto tata živi odvojeno, a ja bih odgovorila:
„Nekad odrasli greše. Ali te i dalje mnogo vole.“
Od tada je prošlo mnogo godina. Marko ponekad pošalje čestitku, poželi srećne praznike, ali živi svojim životom. A Sam raste u dobrog, otvorenog i snažnog dečaka.
Ponekad me ljudi pitaju da li žalim što ga tada nisam vratila. Uvek se nasmešim.
Sam za mene nije samo usvojeno dete. On je moj sin — iz srca, a ne iz krvi. Ljubav se ne meri biologijom. To je izbor koji pravimo svakog dana.
A ja sam izabrala njega — zauvek.
preuzeto